Duel dva pesnika

Piše: Vitalij Bezrukov


SAMO mi je još to nedostajalo, da nastupam na ulici! - rekao je Sergej Galji kad su se udaljili od ljudi koji su se skupili na obali. - Ne možeš da zamisliš šta je bilo sinoć posle moje autorske večeri...

- Mogu da zamislim! Oduševljenje slušalaca, vrisku i pisku devojaka! Ja sam to i u Moskvi gledala.

- Na rukama su me izneli iz sale! - ponosno je ispričao Jesenjin. - Samo što me nisu raskomadali! Hteli su i pertle iz cipela da mi izvuku. Kravatom samo što me nisu udavili - on se zadovoljno nasmejao.

Kod Benislavske se probudilo osećanje ljubomore. Nije želela da trpi nikoga pored njega. On mora da pripada samo njoj, jedino njoj!

- A šta je bilo dalje? - vratila je Jesenjina priči o Bloku.

- Blok je pohvalio. "Vatreno! I pevate vatreno! I stihovi...", a onda je zamolio nešto od poslednjih... Jesenjin nije primetio njenu promenu raspoloženja.

- Pitao sam: duže ili kraće? On je pogledao na sat i zamolio: "Dajte kraće, inače će kajgana izgoreti".

Oj, Rusijo, draga moja,
Svaka kuća rizu vije...
Beskrajna su polja tvoja -
Plavetnilo oči pije

Ako viknu sveci s neba:
"Neka zemlje, u raj ajmo!"
Ja ću: "Meni raj ne treba,
Otad’binu hoću samo."

Jedva sam uspeo da završim pesmu kad se pojavila kuvarica s poslužavnikom, stavila ga na sto, a Blok je počeo tako da aplaudira da je ona odskočila i vrisnula. Zahvalio joj se, a kad je izašla, ozbiljno mi je rekao: "Prekrasno, Sergeje Aleksandroviču! Vi jedite, a ja ću za to vreme da napišem pisamce vašem imenjaku, pesniku Sergeju Mitrofanoviču Gordeckom. On će vam pomoći. Vaši stihovi zaslužuju da budu objavljeni" - i otišao je u susednu sobu. Ja sam kao gladan pas za tren počistio sve s poslužavnika i već ispijao čaj kada se on vratio i pružio mi pisamce:

"Evo, izvolite! Na poleđini je adresa. Hvala vam za pesme! One su čiste, jasne... Hoću da kažem, ne radi reda, nego iz duše: za svaki svoj korak, ranije ili kasnije, čovek mora da odgovara, a danas je teško koračati, u književnosti, sve teže i teže... Znam kako je teško uraditi tako da vas vetar ne odnese i blato ne povuče! Ali, srećno, Sergeju Aleksandroviču Jesenjine!" Pružio mi je ruku za oproštaj. Ja sam je stegao sa obe ruke, namestio sam kapu, uzeo svoj kofer i hteo sam da izađem kroz kuhinju, odakle sam i ušao, ali Blok me je zadržao: "Ne, pesniče Jesenjin, sada na glavni ulaz! Samo kroz glavni! I inače, dođite kod mene ako nešto zatreba..." "Hvala, Aleksandre Aleksandroviču, pamtiću celog života!" - zahvalio sam mu se. Osmeh mi je bio od uva do uva od sreće kad sam izašao napolje kroz glavni ulaz.

Dva najbolja pesnika i najveća skandal-majstora živela su u Moskvi u isto vreme. Sergej Jesenjin, huligan, zlatokosi Ljelj, osvajač devojačkih srca, i Vladimir Majakovski, govornik, grlati idejni vođa kosomolske bratije. Svaki je imao svoju armiju poštovalaca i obožavalaca, koja je svog idola smatrala jedinim dostojnim obožavanja, i boljim od onog drugog.

Ranije ili kasnije, Jesenjin i Majakovski su morali da se nađu u poetskoj tuči, da jedan od njih pobedi i zasluži slavu najboljeg pesnika sovjetske Rusije.

I došao je taj dan. U ogromnoj sali Politehničkog muzeja skupilo se mnogo naroda - igla nije imala gde da padne. Atmosfera u sali se odmah usijala. Svaku repliku, svaku pesmu "svoga" lidera, publika, podeljena na dva tabora, dočekivala je s oduševljenjem i aplauzima.

- U današnje, materijalističko vreme, pesnik je onaj ko je koristan! - dreknuo je Majakovski. Jesenjin je, sedeći na ivici stola, pogledao odozdo Majakovskog koji je stajao na sceni kao spomenik i dobacio ne razmišljajući:

- Ja smatram da je u svako vreme koristan onaj ko je pesnik!

- A ja nisam pesnik?! - pitao je Majakovski obraćajući se sali i dobio podršku "svojih" u obliku gromkih aplauza.

- Pesnik! Ali neinteresantan! - rekao je Jesenjin smejući se kad su se aplauzi utišali. - Vi ste pesnik za nešto, ja pesnik od nečega, ne znam ni sam od čega... Vi ćete živeti do osamdeset godina, Majakovski, postaviće vam spomenik na trgu... - pogledao je podsmešljivo. - Evo u takvoj pozi, kao što sad stojite, ostaćete zauvek, okamenjeni!... - Sala se zakikotala. Čak i vatreni poklonici Majakovskog su se smejali. - A ja ću crći pored neke ograde na kojoj su zalepljeni vaši stihovi-parole. Pa, ipak, ja se ne bih s vama menjao! - Jesenjin je ustao i prišavši kraju scene, izgovorio, kao Majakovski:

Prihvatam sve,
kako jeste, prihvatam
Gotov sam da idem po tragu
Daću svoju dušu Oktobru i Maju
Ali samo liru milu, ne dam!

Publika je počela da aplaudira, a Jesenjin se okrenuo i ponovo seo na kraj stola.

(Nastaviće se)