Oblaci nad Srbijom

Piše: Živorad Lazić
GUBITAK Makedonije ničim ne može da se nadoknadi. I srednjovekovna srpska država počela je da propada kad je izgubila Makedoniju. Srbija sad mora da se bori ne samo protiv Austrougara, nego i protiv saveznika, ako nas uopšte još smatraju saveznikom. Rusija je uvek bila darežljiva prema Bugarskoj, treba se bojati da su im obećali Niš i Pirot kao onda u Sanstefanu. Od tog ruskog "bratskog" zagrljaja spasao nas je gvozdeni Nemac Bizmark, kazao je Pašić.
- Situacija je dramatična. Naša vojska je gola i bosa, slabo naoružana, bolnice su pune tifusara. Epidemija kosi živote žešće od neprijateljske ofanzive - reče Aleksandar i okrete se pukovniku. - Gospodine Pavloviću, vi kao pomoćnik načelnika štaba Vrhovne komande najbolje poznajete stanje u vojsci.
- Visočanstvo, razumem patriotizam gospodina Pašića, sve nas do dubine duše prožima isto osećanje besa zbog nepravde koja nam se nanosi, nama koji smo izvojevali prve pobede na kojima su nam svi čestitali, a prvi ruski imperator Nikolaj, ali bez pomoći saveznika ne možemo da računamo ni na otpor neprijatelju, ni na opstanak zemlje. Mi očekujemo dolazak Engleza.
- General Pedžet je najavio dolazak Britanaca pre četiri meseca, a jedini Englez u Nišu je poslanik De Gra - upade Pašić u pukovnikovo izlaganje.
- Saveznici nam neće priteći u pomoć dok ne ispunimo njihove zahteve. A ima nagoveštaja da bi se i Francuzi našli na Balkanskom frontu. S vojnog stanovišta ili ćemo se odreći dela Makedonije, ili će se nas odreći saveznici, što bi našu vojsku i državu dovelo u smrtnu opasnost - zavšrio je pukovnik Pavlović.
- Gospodine Pašiću, shvatite ovo najozbiljnije i nađite načina da saveznicima izađete u susret - reče regent.
- Bugarska neće da napadne Tursku, nego nas. Da li je vrhovna komanda razmatrala plan da preduhitri Bugare? - istrajavao je Pašić. - Napad na Bugarsku saveznici bi smatrali zločinom - prvi bi nas osudio Petrograd - reče regent.
- TAKO je, visočanstvo, jer ne bi Rusija osudila našu intervenciju diplomatskom notom, nego bi nas kaznila oružanom silom. To je opsesija vojvode Stepe Stepanovića. Ali ovo je 1915. a ne 1913. Mi imamo na granici jakog neprijatelja koji se reorganizuje i jača svežim trupama. Kako ćemo sa izmučenom i nedovoljno naoružanom vojskom držati dva fronta - uperi upitni pogled pukovnik u Pašića.
- Ja kao kaplar, ovaj, nisam kompetentan da razmatram strategiju i taktiku, ali kao učesnik u pet ratova mislim da je bolje napasti onoga koji smera da ti zada podmukli udarac.
- To ostavite vrhovnoj komandi, a vi, gospodine predsedniče, gledajte da što pre uspostavite skladne odnose sa saveznicima. Sad je pitanje biti il` ne biti - reče regent i ustade.
Onako sitan, nosat i umišljen, rado se odevao u generalsku uniformu da bi izgledao jači i muževniji.
- Visočanstvo, učiniću se što mogu, ali ću da se konsultujem i sa kraljem. Ne treba zaobići ni njegovo ratno iskustvo.
- Samo izvolite, ali požurite - odgovori mu Aleksandar i oprosti se od predsednika srpske vlade, a pored sebe zadrža pukovnika Živka Pavlovića.
Iz Niša, Pašić je istog dana krenuo u Topolu. Zatekao je starog kralja ispred njegove skromne kuće kako nadgleda gradnju zadužbine, a među majstorima i radnicima bilo je i ratnih zarobljenika. Lakše im je bilo da rade, nego da čame u žicama. U kasnom letu zrelo je grožđe, ranka se već mogla jesti, ali crni oblaci su se gomilali nad Srbijom i mnogi su se vinogradari pribojavali da neće potrajati mir do berbe.
- Eh, gospodine Pašiću, više mislim na smrt nego na život. Probudim se ponekad noću i onako u mraku se osećam kao da sam u grobu, a ne u postelji. Ja ne živim, nego umirem. Onima koji ostaju nemam šta da poručim. A to sa saveznicima vidite sa Aleksandrom, ja sam na njega preneo svu kraljevsku vlast. Ja sam mrtvac koji još hoda. Jedino me drži ova moja zadužbina, da je dovršim i da znam gde ću mirno da počivam. Valjda mi neće preturati po kostima kao mom ocu. Dakle, šta kaže Sandro?
- On je za to da se saveznicima izađe u susret.
- Trguju sa namučenom i bolesnom Srbijom, sram ih bilo! Dali bi nas oni Austrougarima samo ako bi od toga imali koristi. Ne daju mi da na miru završim sebi grob.
Pašić je sedeo i ćutao, a ni starom bolesnom kralju nije bilo do govora i tako su oćutali jedno izvesno vreme, a onda se rukovali i rastali. Petar je ostao na Oplencu, a Pašić se vratio u Niš.
ORDONANS prestolonaslednikov Panta Draškić se vratio iz predsedništva vlade i izvestio da je Pašić na jahti svog sina Rada koji je nedavno uplovio u krfsku luku da bi video oca i mater. Lepa pažnja ratnog zabušanta, kako su zvali predsednikovog sina koji je zalaganjem oca izbegao vojnu obavezu. Aleksandar je naredio da se odmah iznajmi čamac i nepozvan i nenajavljen iznenadio Pašića. Ipak trudili su se da izgledaju presrećni počastvovani ovako visokom posetom. Pošto se rukovao sa svima, on zadrža malo duže ruku Radinu i reče mu kao šaleći se:
- Imate lep brod, gospodine Radomire, a vaš otac i ja nemamo ni čamac!
- Visočanstvo, učinili su mi neki naši prijatelji Grci, tj. naš prijatelj admiral Zotos.
Iz potpalublja izađe čovek u mornarskoj uniformi.
- Naš rođak, Spira Dalmatinac koji upravlja brodom. Iskusan moreplovac.
Spira se pokloni, a Aleksandar samo klimnu glavom.
- Lako je Radomiru kad mu je otac predsednik vlade. Čuo sam u Beogradu jednu šalu. Dajete kelneru napojnicu dinar, a on vam kaže: "Vaš sin mi nikada ne da manje od deset dinara." A vi mu odgovorite: "Lako je njemu, njegov otac je predsednik vlade."
- Vosočanstvo, izmislila čaršija, ja uopšte ne dajem bakšiš. Aleksandar se nasmeja, a s njim i ostali smehom propratiše ovu anegdotu sa epilogom.
- Ovaj, a ne dajem bakšiš ne zato što sam tvrdi, nego ne idem u kafane.
- Spiro, daj udice da upecamo nešto za ručak - veli Rade i sa kapetanom odlazi na ivicu palube.

CILJ BEZ BUGARA
- DOŠAO sam da vas pitam jeste li spremni za put - pitao je prestolonaslednik Nikolu Pašića.
- Spreman sam, visočanstvo, i čekam vaša uputstva, pa da krenem.
- Vaša osnovna misija je da ubedite Rusiju i saveznike u veliku važnost Solunskog fronta.
- To znam, nego, ovaj, šta da kažem ruskom caru - hoćemo li veliku Srbiju, ili državu Jugoslaviju, kako kažu Hrvati?
- Naš ratni cilj, proklamovan u Nišu, stremi ujedinjenju tri plemena: Srba, Hrvata i Slovenaca. Osnovaćemo malo carstvo Južnih Slovena.
- A Bugari?
- Bez Bugara. Oni su izdali slovenstvo
(Nastaviće se)