Kao u paklu

Piše: Dušan Stanković
KAKO je pesnik Branko Miljković, posle dobijanja Oktobarske nagrade grada Beograda za književnost počeo dosta da pije, njegovi roditelji Gligorije i Marija prodali su imovinu u Nišu i kupili kuću u Beogradu na Dušanovcu, s lepim dvorištem punim cveća, kako bi bili bliži sinu. Još su za Branka dozidali jednu prostoriju sa zasebnim ulazom.
Oktobarska nagrada sve do tada, i kasnije, dodeljivana je mahom zrelijim stvaraocima. A kako je Branko još 1955. objavio pesmu o Brozu, a po dobijanju književnog priznanja neki njegovi drugari po peru počeli su da ga "peckaju" da mu je nagrada dodeljena za pesmu o "sinu naših naroda", a ne za zbirku "Vatra i ništa"! Ta pesma ga je, inače mnogo mučila. Radovan Popović u već navođenoj knjizi o Brankovom životopisu objavljuje i izjavu Matije Bećkovića:
"Računao je da će mu ta pesma otvoriti širom vrata u visoko društvo, ali vrata su mu se samo odškrinula. Pričao mi je sa setom da je na jednom prijemu pokušao da dođe do Tita. On se spremao, doterao, ispeglao odelo, novi prsluk, bela košulja, leptir mašna. Kada je krenuo prema odaji u kojoj je bio Broz, zaustavljen je i usmeren na drugu stranu. Posle se kajao što je napisao pesmu o Titu. I govorio je da ako sutra nešto bude da će on visiti na Terazijama, dok će njegovi prijatelji pesnici i dalje uživati u stvaralaštvu i životu."
MOŽDA je zato Branko i ispevao pesmu "Dok budeš pevao". U njoj su stihovi: "Dok budeš pevao ko će/ Tvoje breme da nosi/ Dok jedini prkosiš/ Siromaštvu jasnoće// U susret jetkom voću/ I podsmešljivoj rosi/ Dok budeš pevao ko će/ Tvoje breme da nosi// Putuj pevaj prkosi/ Samo te pesma hoće/ I noć sa tobom ponosi/ Ali dok pevaš ko će/ Tvoje breme da nosi."
U dugom sećanju naslovljenom "Poslednji put s Brankom" Dimitrije Nikolajević, piše u časopisu "Savremenik": "Voz je krenuo (za Zagreb), a Branko nam je dugo mahao. Nismo ni slutili da ga više nikada nećemo videti. Posle samo nekoliko dana nađem se ispred `Bezistana` na Terazijama i ugledam Branu Petrovića kako trči prema meni i viče: `Branko se obesio! Branko se obesio!`"
Onda su obojica počeli da plaču. Nikolajević je onda rekao Brani da sumnja da se Branko obesio: "Zar za ono drvo o koje ni mačka ne može da se obesi koliko je tanko i krhko. Pa još sa šeširom na glavi! Kasnije sam napisao pesmu u kojoj svedočim o njegovoj veri u život i svet, a takav se ne ubija, ubeđen sam da je ubijen, pa obešen."
Svom prijatelju Zlatku Tomičiću, počekom 1950, u pismu je naveo: "Ako te zanima kako sam, reći ću ti: osećam se kao u paklu. Razmišljao sam o tome kako si ti nesrećan u Zagrebu, a ja u Beogradu. Mi sebe obmanjujemo, ako promenimo mesto. Zlo nije u nama. Ali, ko zna (to je jedina uteha) nije li to zlo, to nezadovoljstvo, nemir i patnja postojanja, ono što nas tera da pišemo. Dakle, izgleda da je jedini spas ne nadati se spasu; jedina sreća umeti podnositi svoju nesreću ili čak uživati u njoj kao umetnik. Treba sebe i svoja osećanja učiniti svojim predmetima. To je surovo, ali neophodno za ovakve ljude kao što smo ja i ti. Neka patim, neka crknem, ali ću sa zadovoljstvom koje samo umetnik zna, opevati svoju patnju i crkavanje."
U DRUGOJ pesmi "Kula lobanja" iz "Tragičnih soneta" prve dve strofe glase: "Žalbo crnih ptica i tužne pohvale/ Prazno ime iza smrti i obijen vid/ To nije ljubav to je patnja i stid/ Kad odjeci pomeraju mesta i obale/ Podzemni vetar uspava zaspale/ Ulaz čuvaju dve tišine i hrid/ To nije ljubav to je patnja i zid/ Od lobanja gde trunu zvezde što su sjale."
Njegov drug iz studentskih dana Miloslav - Buca Mirković ovako opisuje Miljkovića iz toga vremena: "Želeo je da uspe u životu pošto-poto. U šetnji Kalemegdanom sa svojim vršnjacima - piscima otvoreno je govorio: `Ne želim ništa drugo da radim nego da pišem i da živim dobro. A da bih to postigao treba da pišem hiljadu stihova godišnje!`"
Pesnik i Brankov prijatelj Alek Vukadinović ovako razmišlja: "Šezdesete godine bile su prevratničke za srpsku književnost. Vasko Popa i Miodrag Pavlović su se već uveliko bili stvarnost naše poezije. Tada se pojavio Branko Miljković sa svojim sirenskim stihom, leporečivom frazom, neuporedivom magijom iskaza. Njegov siloviti, orgijastički stih takođe je bio u skladu sa njegovom `vatrom`, heraklitovskim principom sažimanja suprotnosti u biću. Lepota reči, kult forme, sirenski poj i jek muzičke intonacije, simbolistička višesmislenost, postali su preko noći stvarnost pesničke umetnosti."
(NASTAVIĆE SE)