Susreti sa smrću

Piše: Dušan Stanković
Svoje sećanje na Branka Miljkovića pod nazivom "Balzak iz Niš", Živorad Lazić, kolega po peru i sa fakulteta, završava ovako: "Godinama smo 12. februara odavali poštu Branku. Kraj njegovog večnog doma recitovani su stihovi, pričale se uspomene. Ali nema više Stojana Dečermića da govori Brankove stihove, otišao je i jedan od najbližih Branković prijatelja Božidar Timotijević i još poneki. Svi ćemo mi tamo, jedan po jedan. Kad god se nađem na Novom groblju prilikom sahrane, ili kad odajem poštu svojim mrtvima, svratim do Branka. I uvek pod njegovom bistom, ugledam bar po jedan cvet."
Prisetio se Lazić ovom prilikom i nesvakidašnjeg susreta sa Brankom koji se desio 25. januara 1961. Toga dana Živorad je primio akontaciju u "Politici" gde je radio, pa je sa dosta para odveo devojku u "Klub književnika". Tamo je za drugim stolom sedeo Miljković sa ostalim pesnicima. Ustao je i pokušao da poljubi devojku. Ona mu je zbog toga opalila šamar, na šta je Branko uzvratio, opalivši njoj još jači. Uvređen, Lazić je ustao i udario Branka. I između njih dvojice počela je neviđena makljaža. Niko od prisutnih nije hteo da ih razdvoji, iako je Branko bio obliven krvlju.
Sa pocepanom košuljom, Miljković je istrčao iz "Kluba" i po izlasku sreo Aleksandra Vuča, ondašnjeg generalnog sekretara Saveza književnika Jugoslavije. Kad je on upitao Branka šta se deslo, ovaj mu je hladno rekao: "Uzeli su mi pare na pokeru i istukli me". Kasnije, na otvaranju izložbe Radomira Stevića Rasa opet su se sreli Lazić i Miljković i pozdravili kao da ničega nije bilo.
JEDNO vreme ova dvojica pesnika nisu se viđali jer je Lazić dugo bio u vojsci. Branko se za to vreme dosta izmenio. U elegantnom odelu, s kravatom, izbrijan, pojavljivao se sa štapom i navučenom rukavicom na ruci kojom se podštapa. Birao je društvo i svraćao je s Vaskom Popom i drugim "nolitovcima" u "Malu Moskvu". Za boemske kafane nije mario i još manje za boeme. Lazić mu je rekao: "Vidim te kao budućeg ambasadora, kao što su bili Milan Rakić i Jovan Dučić." Zadovoljno se tada Branko osmehnuo, ali nije prihvatio Živoradov poziv da svrate na piće.
Lazić još piše da se Miljković preko noći našao u paklu jer je otkrio da je njegova velika ljubav u ozbiljnoj vezi sa starijim slavnim pesnikom i da je on emotivno vezan za nju, a ona za drugog. U to doba, Branko se odrekao svojih knjiga, a Branko V. Radičević je sve to objavio u "Dugi". To je onaj isti slučaj o kojem je pisao zagrebački "Vjesnik u srijedu", ne spomenuvši reviji ime, a optuživši srpske pisce da su oni krivi za Brankovu smrt. UKS je saopštio da su ga mrtvog našli na banderi, a ne kao što je stvarno bilo kraj drveta.
Prvu zbirku pesama "Uzalud je budim" Branko Miljković je objavio 1957. i već nekoliko meseci kasnije u mesečniku "Koraci" Mirko Miloradović napisao je prikaz u kojem je već na početku zaključio: "Nabrajanje savremenih srpskih pesnika neće više ići bez njegovog imena". Za kritičara on je još pored toga što je pesnik, ličnost i muzičar "iznad svega medijator, filozof i mislilac".
U PRVOJ pesmi "Triptihona za Euridiku", poslednje dve strofe glase: "Al` sva su zatvorena vrata. Svi su/ odjeci mrtvi. Nikad tako voleli nisu./ Da li ću iznenaditi tajnu smrti, ja žrtva.// Gorka suza u srcu. Na kužnom vetru sam./ Nikada da se završi taj kameni san./ Probuditi te moram Euridiko mrtva."
To što su ove pesme ili druge iz zbirke "Uzalud je budim" moraju posmatrati kao rezultat pesnikovog nastojanja da se mitološki okvir može iskoristiti kao povod za gradnju sasvim osobene intonacije u razvijanju ljubavne teme, potpuno je zanemareno, veruje dr Radivoje Mikić u knjizi "Orfejev dvojnik". On navodi da teme smrti koju po svemu, smatra u svom eseju dr Draga M. Jeremić, središnjom u Miljkovićevoj poeziji, pokušaj je da se ona protumači iz biografskog ugla. Jeremić piše da ga smrt nije tako rano odnela, Miljkovićevo osećanje smrti moglo bi se, možda, da objasni njegovim čestim susretima sa smrću u detinjstvu koje je palo u vreme Drugog svetskog rata.
U Zagrebu 1958. na književnoj večeri, u društvu sa Milovanom Danojlićem i Zlatkom Tomičićem, Branko će reći: "Mi koji pripadamo krugu neosimbolista (šef im je bio Dragan Jeremić), nazivaju nas grupom, klikom i kažu da vodimo sitnu političicu, ali pitam ja vas, moliću lepo, kakva je to politika koju vode naši realisti i modernisti..."
(NASTAVLJA SE)