Sa­go­reo u va­tri

Pi­še: Du­šan STAN­KO­VIĆ
Ka­da je pre de­se­tak go­di­na ob­ja­vlje­na "Po­hva­la sve­tu", ra­ne pe­sme Bran­ka Milj­ko­vi­ća ko­je je pri­re­dio Di­mi­tri­je Mi­len­ko­vić, kri­ti­čar Če­do­mir Mir­ko­vić je na­pi­sao: "Op­se­siv­na mi­sao da pe­sme tra­že gla­vu onog ko­ji ih je stvo­rio uokvi­ru­je ce­lo­ku­pan Milj­ko­vi­ćev opus. U ra­nim pe­sma­ma, ova mi­sao po­vre­me­no de­lu­je kao ra­ci­o­nal­no opre­de­lje­nje, da bi vre­me­nom i po­ste­pe­no do­bi­ja­la preg­nant­nost istin­skog uve­re­nja i lič­nog ot­kri­ća".
Po­vo­dom ob­ja­vlji­va­nja zbir­ke "Glas pri­ja­te­lja Bran­ku Milj­ko­vi­ću" u ko­joj su se na­šle pe­sme Ste­va­na Ra­ič­ko­vi­ća, Iva­na V. La­li­ća, Lju­bo­mi­ra Si­mo­vi­ća, Bo­ži­da­ra Šu­ji­ce, Alek­san­dra Ri­sto­vi­ća, Vla­de Go­tov­ca, Mi­lo­va­na Da­noj­li­ća, dr Ra­di­vo­je Mi­kić na­pi­sao je esej "Sti­ho­ve lo­zin­ke". On ka­že da su raz­lo­zi za Milj­ko­vi­ćev uti­caj na pe­sni­ke ne­ko­li­ko knji­žev­nih ge­ne­ra­ci­ja sva­ka­ko i zbog to­ga što je reč o pe­sni­ku ko­ji je mo­žda iz­ra­zi­ti­je od ne­kih dru­gih na­pra­vio most iz­me­đu me­đu­rat­ne knji­žev­ne avan­gar­de i ne­kih vi­do­va po­sle­rat­nog mo­der­ni­zma, ostva­ru­ju­ći pri to­me i sna­žnu ve­zu sa na­šom fol­klor­no-mi­to­lo­škom sfe­rom.
"Princ pe­sni­ka" je, me­đu­tim, po ob­ja­vlji­va­nju zbir­ke "Va­tra i ni­šta" sep­tem­bra 1960. dao in­ter­vju "Ni­nu" u ko­jem je za­be­le­že­no i ovo:
- Ka­kvo ste de­tinj­stvo ima­li?
- Tu­žno, rat­no...
- Ka­da ste se naj­vi­še upla­ši­li?
- Sa­mo jed­nom, ka­da mi se uči­ni­lo da vi­še ne­ću na­pi­sa­ti ni jed­nu pe­smu.
- Da li ste ne­što za­bo­ra­vi­li u ži­vo­tu?
- Za­bo­ra­vio sam mno­go to­ga. Pi­šem pe­sme da bih se se­tio šta sam sve to imao.
- Da li bi­ste vo­le­li da po­no­vo uči­te da ho­da­te i go­vo­ri­te?
- Uvek se po­no­vo učim us­prav­nom ho­du i go­vo­ru.
- Va­ša omi­lje­na po­slov­ca?
- "Pra­znu gla­vu ve­tar no­si".
- Šta mi­sli­te o vre­me­nu - su­di­ji?
- Vre­me je la­žno, ali sud nje­gov je isti­nit!
Ni Milj­ko­vi­će­va lek­ti­ra ni­je slu­čaj­na. Ne­slu­čaj­na su i ime­na "Se­dam mr­tvih pe­sni­ka" o ko­ji­ma Milj­ko­vić pe­va: Bran­ko, Nje­goš, La­za, Dis, Tin, Na­sta­si­je­vić, Go­ran. On je u nji­ma "pre­po­zna­vao", bar u jed­nom tre­nut­ku, isto­vet­ni tra­gič­ni zvuk i mi­sao, jer je ta­kvim hteo da ih vi­di. Za­to ni­je ni slu­čaj­no što je iz­ja­vio: "Pe­sni­ci su uvek pod uti­skom tra­gič­nog Ika­ro­vog le­ta. Po­e­zi­ju sam po­čeo da pi­šem iz stra­ha".
Tim po­vo­dom Pe­tar Dža­džić je na­pi­sao: "Sa­go­reo je Milj­ko­vić br­zo u san­gvi­nič­noj stal­noj na­pe­to­sti, ko­ja je uze­la fa­ta­lan obrt u ve­li­kom opa­snom pla­me­nu svo­je kon­tem­pla­tiv­ne i pe­snič­ke stra­sti. Da po­e­zi­ja za nje­ga ni­je bi­la sa­mo sred­stvo iz­ra­za već i na­čin ži­vlje­nja, sud­bin­ska oba­ve­za, da su iz­go­vo­re­ne re­či ima­le te­ži­nu stvar­nih do­ga­đa­ja, do­ka­zao je či­nom bez opo­zi­va".
Go­di­ne 1956. ob­ja­vljen je u "Mla­doj kul­tu­ri" pri­log pod na­slo­vom "Reč je o neo­sim­bo­li­zmu". Gru­pa ko­ja je bro­ja­la de­vet stva­ra­la­ca na­sta­la je iz že­lje da se, ka­ko je sta­ja­lo u pro­gram­skoj "iz­ja­vi" Bo­ži­da­ra Ti­mo­ti­je­vi­ća, "dru­ga po­sle­rat­na ge­ne­ra­ci­ja knji­žev­ni­ka, me­đu nji­ma je bio i Bran­ko Milj­ko­vić oku­pi oko je­din­stve­nog pro­gram­skog ci­lja". Pre­ma Ti­mo­ti­je­vi­ću, pra­va umet­nost je­ste u "je­din­stvu naj­bo­ljeg, a ne u efe­mer­nom spo­re­nju iz­me­đu mo­der­ni­sta i re­a­li­sta". U jed­nom raz­go­vo­ru Milj­ko­vić je na pi­ta­nje ka­kve su nje­go­ve ve­ze sa nad­re­a­li­zmom, ka­zao: "Rod­bin­ske, jer se­be sma­tram unu­kom nad­re­a­li­sta. Po­ku­ša­vam da u svom pe­snič­kom po­stup­ku iz­mi­rim sim­bo­li­stič­ku i nad­re­a­li­stič­ku po­e­ti­ku".
Ob­ja­šnja­va­ju­ći iz da­na­šnjeg vre­me­na osnov­ne po­stav­ke Milj­ko­vi­će­ve neo­sim­bo­li­stič­ke po­e­zi­je, Slo­bo­dan Ra­ki­tić ka­že da je to u stva­ri bio po­ku­šaj ob­no­ve du­hov­no­sti, i to one du­hov­no­sti ko­ja je bi­la sa­svim prog­na­na iz srp­ske knji­žev­no­sti. U naj­bo­ljim Milj­ko­vi­će­vim pe­snič­kim ostva­re­nji­ma do­šlo je do de­lo­tvor­nog spo­ja kla­sič­nog i mo­der­no.
Baš kao što je pe­vao Bran­ko u "Za­mo­re­noj pe­smi" ko­ja se za­vr­ša­va sti­ho­vi­ma: "Al ne­reč ka­že /ka­sno/ je / ne­cve­ta ka­že/ noć/ je/ Nep­ti­ca ka­že/ plam/ je/ A je ka­že ni­je/ Na to pti­ca opsu­je/ Cvet ka­že to je pa­kao/ Pr­va reč se još ro­di­la ni­je".
(Na­sta­vi­će se)