Iz­go­reo u go­vo­ru

Iako je pro­šlo 45 go­di­na od smr­ti Bran­ka Milj­ko­vi­ća, mo­glo bi se već sa­da za­klju­či­ti za nje­go­vo pe­sni­štvo kao što je i on na­pi­sao: "sve što pro­đe več­nost jed­na bi­va". Za nje­go­vu po­e­zi­ju se mo­že re­ći ono što je o sa­mom se­bi re­kao ru­ski pe­snik Alek­san­dar Blok, da je on glav­ni ju­nak svo­je po­e­zi­je.
Ka­ko pri­me­ću­je Slo­bo­dan Ra­ki­tić, Milj­ko­vić je, bio pro­rok sop­stve­nog kra­ja. "Smr­to­no­san je ži­vot, al smr­ti odo­le­va", ili pak "Sre­ćan ko svo­ju pe­smu ne pla­ti gla­vom". Mi­lo­van Da­noj­lić je če­sto go­vo­rio: "Bran­ko je lu­cid­ni­ji, obra­zo­va­ni­ji i stra­sni­ji od svih nas". A Bo­ži­dar Ti­mo­ti­je­vić u pi­smu će mu do­pi­sa­ti: "Zar ne, dra­gi moj pri­ja­te­lju Bran­ko, da sa na­šom gla­vom po­či­nje no­vi ma­li svet u ko­ji za­i­sta ni­ko pri­stu­pa ne­ma. Mo­žda to zna­či iz­ve­snu pri­vid­nu od­sut­nost na­šu iz ovog sve­ta, ali, ipak mi smo tu".
U "Knji­žev­nim no­vi­na­ma" ba­vi se pro­ble­mom ro­do­lju­blja u pe­smi, pa pi­še: "Po­li­tič­ku pe­smu sa svim obe­lež­ji­ma mo­der­nog i slo­bod­nog stva­ra­la­štva pr­vi su ob­no­vi­li po­sle 1950. go­di­ne Vas­ko Po­pa i Mi­o­drag Pa­vlo­vić. Oni su po­li­tič­ku pe­smu oslo­bo­di­li ogra­ni­če­ne, dnev­ne prak­ti­ci­stič­ke na­me­re, oslo­bo­di­li je pol­tro­ne­ri­je i vra­ti­li ne­vi­nost či­stog ljud­skog ka­zi­va­nja ko­je ra­đa ve­ru, ube­đe­nje i isto­rij­sko ose­ća­nje stvar­no­sti".
U raz­go­vo­ru ko­ji je Ma­ti­ja Beć­ko­vić sa Milj­ko­vi­ćem vo­dio za list "Du­ga", na pi­ta­nje "Ko­ji je naj­kra­ći put do uspe­ha?" Bran­ko od­go­va­ra: "Iza­be­ri­te iz­me­đu ova dva od­go­vo­ra: slep­ci zna­ju naj­kra­ći put, i la­žni pu­te­vi su - naj­kra­ći". Na pi­ta­nje "Da li ste skrom­ni?", Milj­ko­vić od­go­va­ra: "Ume­sto od­go­vo­ra na­ve­šću vam stih iz svo­je pr­ve knji­ge: Mo­joj oho­lo­sti mo­re do ko­le­na!". Ta­da je, ina­če iz­ja­vio da od svo­je ge­ne­ra­ci­je naj­vi­še ce­ni pe­sni­ke Bo­ži­da­ra Šu­ji­cu, Dra­ga­na Ko­lun­dži­ju, Lju­bo­mi­ra Si­mo­vi­ća i Ma­ti­ju Beć­ko­vi­ća. Ove od­go­vo­re na­veo je Ra­do­van Po­po­vić u knji­zi "Princ pe­sni­ka".
U se­ća­nji­ma ko­je je ob­ja­vio Ste­van Ra­ič­ko­vić ve­li­ki pe­snik se pri­se­ća svog sa­bra­ta Bran­ka či­ja je tra­gič­na smrt ba­ci­la go­to­vo sa­bla­sno sve­tlo na sve njih ko­ji su se za­de­si­li u nje­go­voj bli­žoj ili da­ljoj oko­li­ni: "Bran­ko je bio ve­ro­vat­no naj­lu­cid­ni­ji pe­snik ko­ga sam ika­da upo­znao... ili sam ta­kav ne­po­no­vljiv uti­sak mo­žda ste­kao po­sred­stvom nje­go­ve ne­nad­ma­šne elo­kven­ci­je u ko­joj je pro­sto go­reo kad iz­vu­če ka­kvu spa­so­no­snu nit za svo­je do­ka­ze o sa­moj su­šti­ni po­e­zi­je... Vo­leo sam ovog naj­ta­len­to­va­ni­jeg i naj­o­bra­zo­va­ni­jeg mla­di­ća po­sle­rat­ne srp­ske po­e­zi­je... Na­pi­sao je je­dan so­net o me­ni i je­dan esej o mo­joj po­e­zi­ji. I ja sam na­pi­sao pe­smu o nje­mu, za esej sam mu, mo­žda i za­u­vek ostao du­žnik...".
Kri­ti­čar dr Ra­di­vo­je Mi­kić sma­tra u knji­zi "Or­fe­jev dvoj­nik" da je Bran­ko Milj­ko­vić je­dan od pe­sni­ka iz či­jih tek­sto­va vr­lo če­sto pro­vi­ru­je se­ća­nje na ono što mu pret­ho­di, sve­jed­no da li je reč o grč­koj mi­to­lo­gi­ji, na­ci­o­nal­nom pre­da­nju ili do­ma­ćoj knji­žev­noj tra­di­ci­ji. Otu­da je okol­nost da se pe­snič­ka umet­nost mo­ra po­sma­tra­ti kao pro­iz­vod kul­tu­re, i to "po­od­ma­kle kul­tu­re", neo­bič­no va­žna kad se pre­tvo­ri u ana­li­tič­ko oru­đe za raz­u­me­va­nje sa­vre­me­ne po­e­zi­je.
Evo ka­ko je to iz­ra­zio Bran­ko u pe­smi "Ako ka­že­mo": "Ako ka­že­mo /re­kli smo što ni­smo hte­li re­ći/ Ako ću­ti­mo ni­smo ni­šta re­kli/ ali smo mno­go pre­ću­ta­li. Ili još jed­no­stav­ni­je pe­sme od jed­nog i dva sti­ha: "Spa­va­či" ("Bu­dan ja kra­dem ono što oni sa­nja­ju") i "Cvet" ("Evo cve­ta do­volj­no sme­log da mi­ri­še/ Na pra­znom me­stu i u uspo­me­ni").
U pe­sma­ma pi­sa­nim u po­sled­njim da­ni­ma one pod­se­ća­ju na di­ja­lo­ge o po­e­zi­ji, ži­vo­tu i smr­ti. One su i uz­bu­dlji­vo sve­do­čan­stvo, o dra­mi mla­dog pe­sni­ka. Pri­me­tio je da su nji­ho­vi na­slo­vi uop­šte­ni ("Očaj­na pe­sma", "Ve­se­la pe­sma", "Za­jed­nič­ka pe­sma", "Pe­sma za moj 27. ro­đen­dan", "Pri­ja­te­lju put­ni­ku", "Pri­ja­te­lju pe­sni­ku"), a sa­dr­žaj du­bo­ko li­čan, ali ni­šta ma­nje uni­ver­za­lan. A Pe­tar Dža­džić, do­bar po­zna­va­lac nje­go­vog de­la u ese­ju "Bran­ko Milj­ko­vić ili neo­kro­ti­va reč" ka­že da je op­sed­nu­tost smr­ću ko­ju je Milj­ko­vić no­sio u svom bi­ću na­šla u nje­go­voj po­e­zi­ji plod­no tle. Svo­ju pe­smu pla­tio je gla­vom...