Poruka senke!

Priredila: Mirjana Radetić
POVODOM čudesnih isceljenja koja su se počela događati po smrti oca Nektarija Eginskog, episkop gortinski i arkadijski sa ostrva Krit je zapisao: "Dešava se da mnogi ljudi, kada za to čuju, s nevericom podignu obrve, izražavajući time svoju sumnju i maloverje. Neki će se možda i osmehnuti i skeptično govoriti o čudima, a ima i onih koji će tvrditi da su to `popovske izmišljotine kojima se obmanjuje narod`.
Lekari često govore o slučajevima kada se, dejstvovanjem neke sile, zdravstveno stanje bolesnika naglo poboljšalo. Postoji, istina, mnoštvo organiskih oboljenja koja se ne mogu izlečiti, nauka ovde priznaje svoju nemoć i ćuti. Tada se dešava čudo koje prevazilazi granice empirijskih podataka i koje nas primorava da priznamo postojanje nevidljivog duhovnog sveta koji na taj način postaje opipljiv i realan.
Jedna dobra majka, po imenu Marija čitavih godinu dana patila je od strašnih glavobolja. Bolovi su je mučili u toj meri, da su se jauci čuli čak u susednim kućama. Bolest je potom zahvatila i pluća. Nauka je potvrdila te činjenice. Lekar ju je uputio u Herakleon (kritska prestonica) odakle su je, sa svoje strane, uputili u Atinsku onkološku kliniku "Sveti Sava". Prema ispitivanjima i analizama, nije više bilo nikakve nade za ozdravljenje, jer je bolest bila zapuštena. Muž je, prema savetu lekara, odveo ženu kući, pripremajući se za najgore.
MARIJA je trpela nepodnošljive bolove. Uveče, 18. maja, neko je zakucao na vrata Mitropolije. Otvorio sam i video ispred sebe Mariju i njenog muža. Kod mene je došla kao da nikada nije bolovala. Prekrstila se, i počela da priča istoriju svog isceljenja.
`Kosta je tog dana otišao u kupovinu. Rekla sam mu da se ne zadržava, jer sam na osnovu strašnih bolova zaključila da je kraj blizu. Neumorno sam se molila svetom Nektariju da me isceli ili da mi prekrati život, jer sam od bolova počela da gubim razum. U jednom trenutku, zapazila sam da se vratima približava neka senka. Pomislila sam da je to moj muž. Senka mi se približavala, ali ja nisam mogla da razaberem ko je, jer je i moj vid bio pomućen. Tada sam začula glas koji mi je rekao: `Ustani i pođi u crkvu i zazvoni u zvono`. Bolovi su se odjednom umirili i osetila sam nagli priliv snage. Bez ikakvog napora ustala sam sa postelje i počela da koračam. Kao što vidiš, sada sasvim dobro hodam.`"
Svetitelj je, kako se navodi u knjizi "Sveti Nektarije Eginski - zemaljski anđeo, nebeski čovek", godine 1933. iscelio dete koje je od rođenja bilo mesečar i imalo po desetak napada dnevno. Očajni roditelji došli su na Eginu i zatražili jelej iz svetiteljevog kandila. Dete je pomazanoi ovim jelejem, a onda su mu pokazali ikonu koju su kupili u manastiru. Kad ju je ugledalo, dete je ikonu sa radošću uzviknulo: "Oče!" Od tada je sasvim zdravo, na veliku radost svoji roditelja i u slavu Boga.
U "ŽITIJU svetog Nektarija", arhimandrit Amvrosije Fontrije navodi sećanja oca Nektarija sa Parosa, kojem je jednom u goste došla pravoslavna francuska porodica. Francuz je po povratku kući, sasvim neočekivano, doznao od jedne žene za neobično viđenje koje joj se ponavljalo nekoliko puta. Javljao joj se neki čovek u poodmaklim godinama, plemenite i dostojanstvene pojave, srdačan i lučezaran. Bio je odeven u crnu mantiju, a na glavi je imao kamilavku. Nasmešio bi joj se i blagoslovio je, a zatim ćuteći iščezavao. Nakon što bi nestao, za sobom bi ostavio neko neizrecivo osećanje spokojstva i radosti.
Prema učenju svetih otaca, snova i viđenja se ne treba plašiti. Ako su ona uistinu od Boga, ona će se ponavljati. Međutim, i pored ponavljanja ovog viđenja, nisam na njega obraćao pažnju. Jednom prilikom sam, iz radoznalosti, zatražio od te žene da svog posetioca upita za ime. On se javio još jednom, i, blagoslovivši je, pružio nešto slično pergamentu. Slova su joj bila nepoznata. Posavetovao sam je da ih prepiše, i, na svoje ogromno iznenađenje, video sam da su na besprekornom grčkom jeziku i sa svim potrebnim akcentima napisane sledeće reči: "Dobila si blagoslov. Otac Nektarije." Tada sam se setio svega o čemu sam već govorio, ali i spiska koji smo poslali na Eginu, na kojem se nalazilo i ime ove žene.
Bez oklevanja sam o tome obavestio svog prijatelja, svetiteljevog imenjaka oca Nektarija sa Parosa, koji mi je odgovorio: "To je blagoslov mog svetog pokrovitelja, koji posredstvom te žene blagosilja pravoslavne Francuze". U pismu je bila i jedna fotografija. Pokazao sam je toj ženi, želeći da je iskušam, rekao da je to fotografija jednog poznatog grčkog episkopa. "Ne", odgovorila je ona, "to je čovek koji mi se javljao već nekoliko puta. To je sveti Nektarije."
(NASTAVLJA SE)