Prvi čas robije

Piše: Marko Vranješević
HIGIJENIČAR nam svakome daje po jedan vojnički sud za jelo i kašiku i upućuje nas u dvorište. U uzanom, sitnim kamenjem posutom dvorištu ima dosta sunca, jer je blizu podne, ali je vidik isuviše skučen, pa nam oči privlači jedno uzvišenje u zadnjem delu dvorišta sa širokim kamenim zidom na kojem već sedi i sunča se nekoliko kažnjenika, od onih što su nas jutros dočekali u onom pomahnitalom stroju. Dočekuju nas kao da ništa nije bilo, neki se čak ljubazno smeškaju i zapodevaju razgovor s nama.
S mukom se penjem, uz pomoć dvojice drugova, na visoki bedem na kraju ove uzvišice, napravljene od velike gomile kamenja. Odatle puca vidik na sve strane; s desne strane se vidi ono veliko ostrvo i, u daljini, široka morska pučina, a spreda je dalmatinska obala sa gigantskim planinskim masivom Velebita, koji se beli po vrhovima i, ovako obasjan podnevnim suncem, izgleda mi kao da je sasvim blizu.
- A kakve su ono barake dole, izvan žice? - pitam jednog od ovih naših novih drugova.
- To su barake onih što su vas jutros prvi dočekali; to je Radna brigada.
- Pa zar i ovo ovde nisu radne brigade?
- U stvari jesu, ali ove ovde zovu se prosto brigade, a Radna je zvaničan naziv brigade koja se formira od onih što su se prevaspitali.
- U kom smislu prevaspitali?
On me pogleda radoznalo i sa čuđenjem kao da ne može da shvati da još ima i takvih kojima ni to nije jasno.
PA, jasno u kom: promenili stav, iskreno se pokajali zbog izdaje i to dokazali ne rečima, već delom - svojim radom i zalaganjem.
- Znači, otud ih šalju pravo kući? - interesuje se jedan novajlija.
- A to ne. Ali to je put, prelazna etapa, koja vodi do slobode i do kuće. Pošto provedu nekoliko meseci u Radnoj, šalju ih onda u neki rudnik ili na Autoput bratstva i jedinstva, a tek otud kući.
- Pa, onda ja tu ne vidim nikakve razlike između onoga tamo i ovoga ovde - prekida ga novajlija - sem valjda to što oni nisu ograđeni žicom, a mi jesmo. A što se toga tiče, mogli bi slobodno i ovu da skinu jer valjda se ne boje da će neko da beži preko mora!
- O, i te kako ima razlike! - nastavi onaj prvi još življe. - Pre bih pristao da u Radnoj budem i godinu dana nego ovde dva-tri meseca. Tamo spavaju na slami, a ne na golim daskama kao mi ovde, hrana im je skoro dvaput bolja nego naša, a porcije mnogo obimnije; ponekad dobiju čak i halve i voća.
- E, moj brajko, dok stigneš do Radne, ima najpre krv da propljuješ, a onda - nazdravlje ti halva! - dobacuje jedan bledoliki mladić žalosno klimajući glavom.
- Drugog ti puta, Slobodane, nema, nego kroz Radnu - umeša se jedan sa brkovima. - Hoćeš-nećeš, tim putem moraš ako ne želiš da ostaviš kosti na ovom ostrvu.
- A šta vam bi da nam jutros priredite onakav doček? - pita novajlija onog s brkovima.
- A da ne misliš ti, druškane, da su nas dočekali sa cvećem kad smo stigli ovamo? - uzvraća ovaj škiljeći nekako pakosno. - Bilo je i kod nas dosta polomljenih cevanica i rebara, nabili smo bili pola ambulante!
DVORIŠTE se brzo puni. A onda komanda: stroj! Svrstavamo se pored zida susedne barake u dva reda: jedan red pedeset nas, drugi isto toliko. Dva kažnjenika donose veliku korpu sa isečenim komadima polubelog hleba i stavljaju je na prostor ispred vrata, na vrhu kamenih stepenica. Zatim komanda: nadesno! I stroj se okreće licem ka suprotnoj baraci gde, isto tako postrojeno, stoji stotinak kažnjenika. Stroj se polako pomera napred: dele hleb.
Jedan po jedan prolazimo pored korpe sa hlebom i svaki prima svoj komad, a onda se vraća na svoje mesto. Hleb je bolji nego onaj u zatvoru, a komadi gotovo dvaput veći nego tamo. Pogledi su opet uprti ka drumu: četiri kažnjenika nose na ramenima veliki crni kazan ugibajući se pod teretom; iz kazana još se puši jelo. Podmećemo metalne činije u koje nam odozgo sipaju jelo velikom kašikom. U zatvoru nam nikad nisu donosili takvo jelo: dosta gusto spremljen slatki kupus, doduše bez i parčeta mesa, ali sa vidljivim tragovima masnoće na površini.
Posle ručka, sedimo na oštrom, tvrdom kamenju pred barakom, dok nam sobni starešina, koji sedi na klupici, čita neki članak iz novina. Posle svakog pročitanog pasusa zastane, odloži novine i počinje diskusiju.
Ručak je poodavno bio, i čitalački čas je završen, a još ne zovu na popodnevni rad: biće da je danas nedelja, dan odmora. Ovo sunce što me greje, prostrana baraka sa velikim prozorima bez rešetaka, odsustvo milicionara, ova beskrajna plava prostranstva neba i mora svuda kud god pogledam - sve to daje opojnu iluziju slobode. I baš zbog te iluzije koja kao da me počinje vraćati u život, misao na Branku i dete postaje još bolnija. Ako one nisu u životu, mogu li i smem li ja da se radujem ovom suncu?
Dok stojimo u stroju očekujući večeru, nailazi milicionar koji obilazi barake. Stojimo u "stavu mirno", a sobni starešina mu, sa kapom u ruci, daje raport o brojnom stanju u baraci.
Posle večere, jedan po jedan izuvamo opanke, stavljamo ih uza zid barake i ulazimo u baraku, gde nama koji smo danas stigli pokazuju gde će koji spavati. Meni je određen jedan od gornjih ležajeva, onih što su iznad boksa, ali sam toliko izubijan i osećam tolike bolove već pri samom pokušaju da se popnem...
(NASTAVIĆE SE)