Presuda - bojkot!

Piše: Marko Vranješević
BROD sa namirnicama tek što je prispeo u pristanište. Jedan po jedan, drugovi iz naše čete ulaze u brod odakle se svaki vraća sa punim džakom na ramenu. Pognuti pod teškim teretom, penju se uzbrdo sve do kuhinje, do blizu naših baraka. Brzim korakom vraćaju se i ponovo prte džakove sa namirnicama. Slobodan je zanoseći se i klecajući odneo jedan džak i toga dana više ga nisam video na pristaništu.
Pre nego što je Sunce dostiglo svoju najvišu tačku, poslednji džak bio je već iznesen iz broda.
Ne žureći, tromim i nesigurnim korakom, četa se penje ka barakama.
Dok stojimo u stroju, sobni starešina, mlad musliman iz Bosne, obraća nam se ozbiljnim, ali ne i strogim tonom:
- Vreme je već da i ovi novi drugovi počnu sa iznošenjem stava. Samo, svaki treba da zna da se traži apsolutna iskrenost: ništa ne sakrivati, ništa ne zataškavati, nego bez okolišanja priznati sve, pa makar koliko ti to bilo neprijatno. Samo otvoreno i iskreno, jer neiskrene i dvoličnjake naš kolektiv ne sme i ne može da trpi!
Poslednje reči izgovori podignutim tonom, kružeći pogledom po stroju, a onda, posle male pauze, nastavlja:
- I još nešto hteo bih da vam kažem. Nijedan od vas novih još se nije javio za raport kod islednika, a ja ne verujem da ima i jedan koji ne bi mogao da dopuni ono što je dao na usmenom i pismenom saslušanju u istražnom zatvoru. Samo, opet vam ponavljam: potpuna, apsolutna iskrenost! Nikakvog prećutkivanja, pa taman da ti je rođeni brat u pitanju!
U DVORIŠTU, posle ručka, sobni starešina počinje:
- Ja bih, drugovi, da i ovaj dan posvetimo pitanjima radne discipline. Pozabavićemo se opet slučajem Daskalova. Rukovodilac radova će vas pobliže upoznati sa tim slučajem.
- Cela baraka je - poče rukovodilac radova - upoznata sa ispadom koji je pre neki dan dozvolio sebi doktor Daskalov. Ne mislim da to sada ponavljam. Ono što bih hteo ovom prilikom da podvučem to je da do ovog incidenta nije došlo slučajno, da on nije rezultat nekog trenutnog neraspoloženja, nego jedan od mnogih izraza neprijateljskog stava koji Daskalov u mnogim prilikama već odavno ispoljava. Mi, drugovi, ne smemo nikome da verujemo kad nam govori da je promenio stav i prevaspitao se ako on te reči i delom ne potvrdi. U protivnom, moramo ga još strože osuditi jer imamo posla ne sa otvorenim nego sa kamufliranim neprijateljem.
- Tako je! - ču se nekoliko glasova.
- Daskalova ja već odavno posmatram - produžava rukovodilac radova - i vrlo dobro znam kakav je on i na rečima i na delu. Kako možemo verovati da je promenio stav čovek koji nam najpre govori da sam smatra da je prevaspitan, a posle poteže kamen na onoga ko ga opominje da ne zabušava na radu? Ovaj incident, kažem, nije slučajan i nije jedini koji je on napravio. Ja sam njega i ranije opominjao zbog raznih postupaka kakve sebi mogu da dozvole samo oni koji imaju nameru da sabotiraju rad.
- Sramota! Dole saboteri! - odjeknu više glasova.
- Molim za reč! - javi se jedan sredovečan čovek mirna i ozbiljna izgleda.
- Ne damo da govori! - zagrajaše oni isti. - Doleee! Dole banda! Kroz stroj! Kroz stroj! Kroz stroj!
Sobni ih stišava:
- Drugovi, nećemo ga ovaj put kroz stroj, nego da ga kaznimo strogim bojkotom od mesec dana. A ako se za to vreme ne popravi, onda mu ne gine stroj.
- A u čemu se sastoji taj bojkot? - pitam jednog pored sebe.
- Za sve vreme dok mu traje kazna, niko ne sme s njim ni reči da progovori.
SVE se stišava. Sobni ponovo uzima reč:
- Ne smemo se zavaravati da smo, skidajući s dnevnog reda slučaj Daskalova, rešili sva ova pitanja. Samo slepci mogu misliti da mi nemamo još neprijatelja, i otvorenih i kamufliranih. Zato je dužnost svakog kod vas da budno pazi na svaku pojavu ispoljavanja toga neprijateljskog stava. Ako ko ima da saopšti neka svoja zapažanja u tom smislu, neka se javi za reč.
Ustaje onaj mladić širokih ramena i rumenog lica.
- Ja bih, drugovi, hteo da kažem samo nekoliko reči. Ranije, kad sam za tragačem bio sa Petrovićem, uvek sam premašao normu i bio među prvima, ali sa Slobodnom ja ne mogu ni polovinu toga da postignem. A ja ne bih rekao da je on fizički toliko slabiji od Petrovića. Uostalom, ako je bolestan, onda mu je mesto u ambulanti, a ne na radilištu.
- Ja sam, drugovi, bio kod lekara. On mi je samo opipao puls, izmerio temperaturu i - poslao me natrag - kaže Slobodan jedva čujnim glasom.
- Znači da ti ništa ne fali! - dobacuje neko iz gomile.
Slobodan ga samo tužno pogleda.
- I njega treba bojkotovati! - zagraja nekolicina.
- Ja, drugovi, ne bih bio za to - usprotivi se sobni - prvo zato što se Slobodanov slučaj nikako ne može po težini meriti sa Daskalovljevim, a drugo zato što je Slobodan vrlo mlad i na njega se lakše može vaspitno delovati.

ISLEDNIK PROTIĆ
MALO dalje od mesta gde sedim i beležim broj tragača, vidim neku neobičnu figuru kako mi se laganim korakom približava: visok, korpulentan čovek u lepo ispeglanom sivom odelu. Kad mi priđe sasvim blizu, prepoznajem u njemu svoga islednika, majora Protića.
- Šta ti to piskaraš? - pita me uz neki blagonaklon i prijateljski osmeh. - Zašto ne radiš kao ostali?
- I ovo radim, druže isledniče, sa najvećim naprezanjem.
On me pažljivo posmatra.
- Da nisi bolestan? Ako si bolestan, što mi se nisi javio pa bih ti odobrio da odeš u ambulantu. Sutra nećeš na radilište; prijavićeš se sobnom pa ćeš u ambulantu.
Islednik me gleda škiljeći, kao da se nekog priseća.
- A šta ti, bre, bi da u istražnom napišeš onakav zapisnik? Ali ne mari - ovde ćeš imati prilike da to popraviš. A šta veliš za ono neki dan? Pravilno, zar ne?
Gledam ga u nedoumici.
- Mislim na onaj doček pre nekoliko dana. Zar možeš reći da ga niste zaslužili? A priredili vam ga baš vaši ljudi, vaši jednomišljenici!
(Nastaviće se)