Udba čuva tajnu

Piše: dr Dragoljub NIKIĆ

A ŠTA se dešavalo u Jugoslaviji, onoj Brozovoj, sada već bivšoj u vreme svetske "uranske groznice", u istom ovom razdoblju?
U svojoj stručnoj knjizi pod naslovom "Radioaktivnost u prirodi - značaj za istraživanja u geologiji" (objavljena 1990), geolog dr Antonije Antonović, u jednom kratkom pasažu, o toj temi je zapisao:
"Jugoslavija se u potpunosti uklapa u ovu sliku, a bila je jedna od zemalja u kojoj je intenzivno istraživan uran, a koja se uključila u međunarodnu aktivnost u tom smislu, bilo u vidu obučavanja kadrova ili istraživanja urana u drugim zemljama. Ovde treba isto tako navesti interesantan podatak da je pedesetih godina u ovoj zemlji prospekcija urana omasovljena na taj način, što su uključeni ljudi svih profesija, koji su bili u bliskom kontaktu sa terenom (šumari, lovci, seoski učitelji i dr.). U tu svrhu, u `Elektronskoj industriji` u Nišu (tada Zavodi RR) izrađen je gotovo u celosti vrlo efikasan Gajger-Milerov dedektor (uključujući i samu GM cev), nazvan lovac-prospekcija. Njime je 1956. godine otkriveno manje ležišta urana Iverak u severozapadnoj Srbiji (lokacije oko Cera)."

U BEOGRADU, na Rudarsko-geološkom fakultetu, 1965. godine, dr Milan Ristić, docnije naš poznati i priznati geolog-prospektor širom sveta, odbranio je doktorsku tezu pod naslovom: "Genetsko-strukturni tipovi uranskih mineralizacija Jugoslavije". Dr Milan Ristić je u tezi naveo da je do tada (1965) u Jugoslaviji otkriveno više od 10.000 lokaliteta radioaktivnog zračenja, većeg od uobičajenog, od čega oko stotinu sa jačim zračenjem, što bi se moglo dalje istraživati za eventualnu, ekonomski isplativu, rudarsku eksploaticiju. Do odbrane disertacije - stoji podatak u rukopisu - bilo je istraženo više od 40.000 kvadratnih kilometara terena za koji se, prema strukturi zemljišta pretpostavljalo da ima uranske rudače. Najviše lokaliteta nađeno je u Srbiji i Makedoniji, dok u Sloveniji, Bosni, Hrvatskoj i Crnoj Gori nije otkriven nijedan lokalitet pojačanog (zemaljskog) zračenja, koji bi ukazivao na ležišta uranske rudače.
Dakle, u Jugoslaviji je istraživanje urana bilo u državnim rukama i strogo profesionalizovano i institucionalizovano. "Uranska groznica" je tresla profesionalne prospektore, a ne i široke slojeve naroda, kako se to dešavalo u "zapadnim zemljama" i sve je bilo podvrgnuto strogoj kontroli Udbe, a posle JNA kada je "groznica" nestala.
O ovom vremenu srpske "uranske groznice" ključni svedok je upravo dr Milan Ristić. Rođen je u Beogradu pre osamdeset i jedne godine i potiče iz poznate rudarske porodice (otac rudarski inženjer imao koncesiju mnogih rudnika u Kraljevini). Posle završene geologije, posvetio se rudarskoj prospekciji i objavio niz naučnih i stručnih radova iz oblasti mineralogije i prospekcije, obišao je i istraživao uran širom sveta i u ovaj posao unosio ne samo veliku strast i radoznalost nego i ogromno geološko znanje.
IAKO odavno u penziji, još vitalan i u punoj radnoj kondiciji, dr Milan Ristić i dalje intenzivno radi na istraživanju i pisanju studija i elaborata o perspektivama pojedinih regiona u eksploataciji i nalazištima raznih ruda.
- I nas je bila zahvatila "uranska groznica" - seća se dr Milan Ristić - kao što je zahvatila i sav ostali svet posle Drugog velikog rata. O uranu se šaputalo kao o tajnoj strateškoj sirovini i sve je bilo obavijeno misterijom. Konspiracija je bila neprikosnovena i niko se o nju, kao o najveću državnu tajnu, nije smeo ogrešiti. Udba je sve držala pod svojim okom i nadzorom. Svuda gde se radilo o uranu (teren i instituti), sve je prožimala i sebi povređivala Državna bezbednost. Čak su udbaši bili i po zgradama: strogo su vodili računa ko izlazi i ko ulazi, i o čemu razgovara. U svemu se u to nepoverljivo i nervozno doba videla špijunaža i neprijatelj koji je želeo da otkrije tajne. U Geoinstitut se lako nije moglo ući bez specijalnih propusnica. Udba je vodila i kadrovsku politiku...



RUSKI ATOMI
IAKO je Zapad već imao pouzdane informacije, da Sovjeti poseduju A-bombu obznanio je Višinjski na zasedanju Skupštine OUN u Njujorku 10. novembra 1949. godine.
"Mi rušimo planine, mi navodnjavamo pustinje, mi pravimo puteve kroz džungle i tundre: i širimo život, sreću i blagostanje na mestima gde ljudska noga nikada nije kročila hiljadama godina. A sve to pomoću atomske energije koja služi u mirnodopske svrhe..."
Ovaj govor Višinskog prenela je sva svetska štampa i stavila i javno do znanja svetu da Sovjeti poseduju takođe apokaliptično oružje koji će u Amerikance uliti još veći strah i podozrenje, pa je u Americi - kao da je, atomski rat neizbežan - u milionskim tiražima počela da kruži brošura "Ako eksplodira atomska bomba..."
(Nastaviće se)