UDBA i špijuni

U vreme prve "uranske groznice", od 1900. do 1935. godine, kada se u svetu tražio uran kao sirovina iz koje se dobijao radijum, lek za milione obolelih od raznih vrsta tumora, hrvatski profesor, Zagrebčanin Turčan, iznosio je tezu kako na području Jugoslavije nema urana. Međutim, ova teza je posle Drugog svetskog rata brzo opovrgnuta.

Godine 1947, rudari rudnika uglja "Jelašnica" (kod Niša) pronašli su kod Prokuplja veliki kristalni kamen zelene boje. Donet je u Beograd, u Ministarstvo rudarstva. To je bio početak "uranske groznice" među našim prospektorima.

- Zovu oni u Ministarstvo, profesora Pavlovića, čiji sam ja bio asistent - svedoči dr Milan Ristić. - Pregledaju kamen i zaključe da je to beril, vrsta dragog kamena. Odmah pada odluka: Idemo da vidimo lokalitet. Krenemo ministar dr Sveta Milojević i ja. Nekako dođemo do Prokuplja, a posle, sednemo u neka volovska kola, pa se klackamo uz planinu. Nađemo još berila i još nekih minerala. Selo se zvalo Dobrotić, a lokalitet minerala nalazio se u Dobrotićkoj reci. Pored berila nađemo i autolita žute boje. Sve ispitamo u labaratoriji.

PO povratku u Beograd, odemo kod akademika Pavla Savića (u to vreme se uveliko gradila "Vinča" po njegovom nacrtu i pod njegovim nadzorom). Sa njim je radio i profesor Jovanović koji je prvi napravio Gajgerov brojač, "skaler". Nosimo i minerale - hoćemo da vidimo da li su radioaktivni. I - nema šta - bili su!

Ova pojačana radioaktivnost koju su iz sebe ispuštali minerali doneti iz Prokuplja, u prospektore, geologe, profesore, ali i u Udbu koja je o svemu uvek detaljno morala biti obaveštavana, unelo je novu groznicu. Ponovo, sada veća ekspedicija stručnjaka, sa "gajgerom" krene na jug. Uz put se (u Jagodini) "landrover" koji je bio Udbin, pokvari, pa smo morali čekati drugi da dođe iz Beograda. Ekspedicija je imala još jedan "maler": kiša ovlaži baterije u "gajgeru" čije kazaljke se nisu mogle pokretati, ali se profesor Jovanović, tvorac naprave, dosetio: pored vatre osuši aparat i kazaljke počnu da pokazuju radijaciju.

Dr Milan Ristić kaže:

- Ekspedicija se vratila u Beograd veoma raspoložena. Zaključimo, na osnovu "skalera" da dole, kod Prokuplja, ima ozbiljnih znakova uranske rudače, ali o tome se samo šaputalo, u strogoj konspiraciji da otkriće ne dođe do ušiju "špijuna i neprijatelja".

Po Pavlu Saviću meni jave da idem u kabinet kod predsednika srpske vlade dr Blagoja Neškovića, ali da o uranu ništa ne govorim, jer je to bila stroga konspiracija. U to vreme je sedište srpske vlade bilo na Trgu studenata, u zgradi u kojoj se danas nalazi Etnografski muzej. Dr Blagoje Nešković će samo malo kasnije, iza ovog našeg susreta, pasti u nemilost kod Josipa Broza, pa će otići iz politike.

POŠTO sam radio na fakultetu kao asistent i počeo da se bavim prospekcijom urana kod nas, dr Blagoje Nešković mi je nudio telesnu gardu, jednog majora Udbe, da me stalno, i kod kuće i na radnom mestu, čuva. U to vreme su se, preko špijunaže, po svetu, vršila kidnapovanja svih onih koji su se bavili uranom i atomistikom. Ovu ponudu sam odbio. Sećam se da je u srpskoj vladi, jedan od ministara bio i Fadilj Hodža, veliki šiptarski separatista sa Kosova.

U "Vinči" su uveliko počinjala eksperimentisanja. Objekat je (i ceo kompleks zgrada) dobijao je svoje obličje. Prvo je formirana Komisija za koordinaciju naučnog rada pri vladi SFRJ, a kasnije je ona prerasla u Komisiju za nuklearnu energiju pri saveznoj vladi.

- Sledeće, 1948. godine, "uranska groznica" među nama raste, pa Udba organizuje novu ekspediciju prema Dobrotiću i Dobrotićkoj reci. Vozimo se džipovima. Sada nas je u ekipi bilo više od 20. Među nama su bili rudari, kopači, prospektori, inženjeri. Ja sam dobio zadatak da oragnizujem i vodim ekipu, a zatim, da ostanem na samom terenu u kopanju i daljem istraživanju. Napravismo barake, malo rudarsko naselje. Kopalo se, najčešće bez tehnike, fizički, od zore do mraka. Našli smo malo uranske rudače, sa veoma malim procentom urana.

(Nastaviće se)