Zraci na - vagu!

Piše: dr Dragoljub Nikić
DRŽAVA nam predloži stepen radijacije - kaže dr Ristić, koji je vodio veliku geološku ekipu po raznim terenima. - A šta je to značilo? Posebnu nagradu su dobijali oni prospektori i ispirači koji su meni, posle pretraga terena, donosili materijal sa najjačom radijacijom. Ja donetom materijalu prinesem merač radioaktivnosti i koliko kazaljka pokaže zračenja tolko isplaćujem onome ko je našao i doneo materijal.
- Tačno se moralo obeležiti mesto, ime pronalazača i materijal, koji sam svakog meseca, uz izveštaj (u arhivi Geoinstituta ima stotine mojih arhiviranih izveštaja) lično odnosio u Beograd. I tamo se, takođe, Gajterima proveravalo i tako se pravdala nagarda. To je bilo vrlo stimulativno. Prospektori i ispirači tragali su po terenu od zore do mraka, lomili komade kamenja i donosili. Tražili smo zlato, teške metale, a najviše zna se - uran. Iz Beograda smo stalno bili stimulisani materijalno i požurivani da tragamo. Čekalo se kakvo naše senzacionalno otkriće koje bi zasenilo svet...
Tako je veoma brzo bila opovrgnuta teorija hrvatskog profesora Turčana kako u Jugoslaviji nema uranske rudače. Geološka ekipa dr Milana Ristića, koja je prokrstarila zemlju uzduž i popreko, locirala je uransku rudaču na mnogim mestima, a ne samo u istočnoj Srbiji i južnoj Makedoniji.
- PRVI su moji ljudi još 1951. godine pešačkom prospekcijom otkrili uran na obroncima Bukulje - seća se danas dr Ristić. Kasnije su, avioprospekcijom, naša nalazišta potvrđena. Uran smo našli i u granitu i u sedimentima, ali se na Bukulji nije vršila eksploatacija. Zatim su otkriveni nalazi na Ceru, kod Iverka. U sada bivšoj Bosni i Hercegovini, uranske rudače ima u dolini Neretvice. Naročito su vidljiva nalazišta kod Banje Koviljače. U Hrvatskoj i Crnoj Gori moja geološka ekipa nije locirala bilo gde uranski oksid. Ipak, koliko se zna danas, najperspektivnija nalazišta su oko Knjaževca i u kratovsko-zletovskoj dolini. Mene nisu zanimale male, površinske količine - mene su zanimala dubinska nalazišta.
- Na osnovu geoloških karata, mogu da predvidim - nastavlja dr Ristić - gde sve može biti uranske rudače i u kojim količinama... I sve studije o pojeidnim krajevima koje sam napisao ili pišem upravo se bave predviđanjima svih teških metala i njihovom ekonomskom eksploativnosti. Baš sam pisao studiju o bosanskohercegovačkim rudnim nalazištima i njihovoj perspektivnosti (naručila je ondašnja bosanska vlada), ali je nisam dovršio jer je 1992. godine izbio rat; možda studija nikada neće biti dovršena...
U našoj "uranskoj groznici" koja je dugo držala čitavu ekipu, nismo se mnogo, na terenu, oslanjali na lokalne priče seljana o "neobičnom kamenju" i "skrivenom blagu". U to vreme narod o uranu nije znao ništa, nije ga bila zahvatila groznica kao što se to dešavalo u Kanadi, Americi i Zapadnoj Evropi, gde je traženje urana postao "narodni sport".
U našoj putujućoj geološkoj ekipi bilo je Hrvata, Slovenaca, Srba, muslimana i činilo se da je i ona bila sastavljena po nekakvom nacionalnom ključu...
Kao i na drugim stranama sveta, "uranska groznica" je kod nas počela da nestaje šezdesetih godina. Uran više nije bio vojna, policijska, državna i svaka druga nacionalna i strateška tajna. Po svetu su se održavale mnoge internacionalne konferencije, stručne i političke, o uranu i kontroli nuklearnog naoružanja.
- Kada je Pavle Savić odbio da pravi atomsku bombu u Vinči - svedoči danas dr Milan Ristić, lagano je vojska digla ruke i od urana i od separacije u Kalni.
- Ja sam kasnije, zbog neke studije o teškim metalima, posetio Staru planinu. Tada je već sve bilo zapušteno i napušteno, a rudnik i separacija zarasli u šiblje i korov. Kada sam ja bio tamo, u plastičnim i limenim buradima, u spremištima, još se nalazio "žuti kolac", uran dobijen separacijom; neku burad je rđa pojela i sećam se da je iz njih curela crvenožuta žitka masa. Bilo je oko stotinu tih buradi - proizvodi separacije. Načeti zubom vremena, mnogi objekti su bili skloni padu...
(Nastaviće se)