Tajna pod krampom

Piše: dr Dragoljub Nikić
NA kursu smo dobili osnovna znanja iz geologije, naučili smo da rukujemo "gajgerima". U maju 1950. godine krenuli smo na jug Srbije. Bili smo gotovo vojnički uniformisani: na nama jednoobrazna plava rudarska odela, na leđima vojnički ruksaci i u njima "gajgeri", na nogama cipele "gojzerice". Razvili smo se u strelce i krenuli širokim prostorima dolina reka i potoka, grebenima ćuvika. Već se znalo da na ovoj lokaciji ima urana i trebalo ga je hitno pronaći, svedoči Milovan Pešić.
- Posebno nam je skrenuta pažnja: ništa ne sme da se kaže stanovništvu o tome šta tražimo. Bilo je strogo poverljivo pomenuti reč "uran". Govorili smo da tražimo bakar i zlato, ali su se seljani iz ovog kraja čudili: otkud ovde bakar i zlato kad te rude nikada ovde nije bilo, koliko oni znaju. Kada su videli kako smo se razmileli po dolinama i obroncima planina, ne znajući ko smo i o čemu se radi, seljaci su bežali od nas i masovno javljali lokalnoj miliciji i pograničnoj komandi da su na Staroj planini Bugari izvršili invaziju na našu državu. U to vreme, zbog IB, odnosi su bili veoma zategnuti. I gde sve nismo gazili za mesec dana? Papratna, Azdina reka, Sveti Nikola, Azdinac, Mezgraja... Sve naše pogranične vlasti bile su upozorene da nas ne sumnjiče i da, eventualno, u zabuni, ne otvaraju paljbu na nas. Bio je samo jedan incident: jedan od nas prospektora nagazio je na minu i bilo je ranjavanja, ali bez većih posledica. Ne znam ko je postavio minu: naši ili Bugari...
- U ovoj prospekciji - traženje uranske rudače pratili su nas i iza naših leđa stalno osmatrali kordoni udbaša. Osmatrali su svaki naš gest, a posebno je bilo zabranjeno da se dolazi u bilo kakav kontakt sa meštanima, a naročito sa ženama. Ako je neko i dolazio, za vreme pešačenja, sa bilo kim od lokalnog stanovništva, uveče je, u pisanoj formi, morao da podnese Udbi izveštaj ko je osoba sa kojom je razgovarao i šta ga je pitala, a šta je on odgovorio.
- Od našeg šefa, dr Milana Ristića, dobijali smo detaljne instrukcije na kojim lokalitetima da se zadržavamo i gde posebno da obratimo pažnju u našoj, u to vreme, dobro organizovanoj, velikoj "uranskoj groznici". U našem logoru, u kojem smo mesec dana boravili, množile su se gomile kamenica koje su pokazivale radioaktivnost i koje su, u džipu, odnošene u Beograd na laboratorijske analize.
Ova masovna uranska prospekcija na Staroj planini, koja je trajala duže od mesec dana, locirala je mnoga uranska ležišta, a kasnije je počelo kopanje uranske rudače na tri lokacije koje su nosile samo oznake: "jama 1", "jama 2" i "jama 3". Glavni radarski prospektor bio je upravo Milovan Pešić.
- Tako smo formirali radnu organizaciju i rudnik - sećao se prospektor Pešić. - Samo smo nas trojica znali šta radimo i šta tražimo: direktor Nikolić, glavni inženjer Pantić i ja. U rudniku, zajedno sa separacijom i onima koji su pravili "žuti kolač" radilo je preko 800 rudara. Mahom su to bili seljaci iz okoline i sve vreme su bili uvereni da kopaju rudaču iz koje će se preradom dobijati bakar i zlato. Konspiracija koju je jednako održavala i nadzirala Udba, bila je, takoreći - totalna! Ja sam u jamama izbušene i izrovane planine neposredno pratio uranske žile i davao radnicima smernice gde i u kojim pravcima da kopaju...
- U brdu smo iskopali i betonirali magacine u kojima smo držali finalni proizvod uranske rudače - "žutog kolača". Ja sam iz Kalne otišao u Beograd 1967. godine i ne znam šta je bilo sa ovom separiranom rudačom: da li je otišla u inostranstvo ili u našu industriju porcelana i boja?
- Da je konspiracija u vezi sa uranom i njegovim traženjem bila toliko jaka, neka potvrdi i ovaj podatak: "gajgerov" brojač sam stalno držao u kući, ali niko nije smeo da ga vidi ili dozna za čega ta sprava služi. Nije znala ni žena, ni deca, koja su stalno zapitkivala i tražila da se igraju sa "gajgerom". Do popuštanja konspiracije došlo je tek posle 1965. Kada je sa urana skinuta misterija.
Na kraju svoga sećanja na našu "uransku groznicu" Milovan Pešić navodi i ove detalje:
- U Makedoniji, u Zletovskoj reci, takođe smo vršili detaljnu prospekciju urana. Prvo smo opremu na planinu uspinjali u samarima magaraca i konja, a kasnije smo prokopali odnosno probili put koji je u dužini od 20 kilometara išao od Preševa prema makedonskoj granici, ali bez neke značajnije "lovine" sem jednog komada čiste "pehblende". Onda je ponestalo novca i elan za "uranskom groznicom" koji više nije bio i materijalno stimulisan - lagano se gasio...
(Nastaviće se)