Čerčil nudi - savete

Piše: dr Petar OPAČIĆ
JUGOSLOVENSKA vlada, svesna teške situacije u kojoj se zemlja našla, tražila je način da izbegne prilaženje Paktu, da sačuva neutralnost, pa čak i da se zemlja brani ako bi bila napadnuta, uprkos ogromnoj nesrazmeri snaga, koje bi se za slučaj rata mogle da pojave na bojnom polju. Samo nemačka armija, bez italijanske vojske i trupa satelitskih država, imala je 208 divizija, od toga 11 oklopnih, svaka po 135 ili 209 tenkova, 14 motorizovanih, 152 klasične pešadijske, borbenih aviona 4.500, podmornica 216, itd., pored ogromnog plena osvojenog u okupiranim evropskim državama. Međutim, Jugoslovenska vojska je mogla da mobiliše skromne snage - oko 28 pešadijskih divizija, četiri konjičke divizije i jedan broj mešovitih odreda, zatim samo jednu tenkovsku brigadu sa 110 tenkova i 5-10 tona većinom zastarelih modela i 450 borbenih aviona, itd.
Osim toga, Jugoslovenska vojska imala je rezerve municije za svega dva meseca borbe. Nove količine artiljerijske municije nisu se mogle nabaviti u slučaju rata s Nemačkom, jer Jugoslovenska vojska u svom naoružanju je imala uglavnom oruđa "Škodinih" fabrika, koje su se, posle okupacije Čehoslovačke, nalazile u nemačkim rukama. S obzirom na te činjenice i strategijsko okruženje zemlje posle prilaska susednih država Trojnom paktu, prihvatiti “bačenu rukavicu” značilo je opredeliti se za brzi vojnički slom sa nesagledivim posedicama.
Upravo na osnovu takvog viđenja činjenica, bivši ministar vojske i mornarice general Milan Nedić je još 1. novembra 1940. godine u svom memorandumu knezu Pavlu izneo mišljenje da ne bi trebalo izazivati Nemačku već tražiti puteve za uspostavljanje prijateljskih odnosa sa njom, jer se na pomoć sa bilo koje strane, za slučaj ratnog sukoba, nije moglo računati, posebno posle sloma Francuske u leto 1940. godine. Naime, predsednik SAD Franklin Ruzvelt je početkom januara 1941. godine poslao u Beograd Viljema Danovana, u čisto informativnoj misiji, koji se interesovao samo o položaju i politici Jugoslavije, a ništa nije obećavao u pogledu pomoći za slučaj da zemlja bude napadnuta.
PREDSEDNIK britanske vlade Vinston Čerčil je često upućivao poruke u Beograd da Jugoslavija ne prilazi Paktu, uveravajući jugoslovenske vođe da će Hitler izgubiti rat, ali ni na jedan konkretan zahtev o mogućoj vojnoj pomoći za slučaj nemačkog napada na Jugoslaviju, nije dao zadovoljavajući odgovor. SSSR, s kojim Jugoslavija nije imala čak ni diplomatske odnose, imao je ugovor o nenapadanju sa Nemačkom, pa se ni na njegovu eventualnu pomoć nije moglo računati.
Ali, kako je vreme brzo proticalo i rok za početak planiranog napada Nemačke na SSSR se primicao, Hitler je gubio strpljenje zbog odugovlačenja jugoslovenske vlade da se određeno izjasni o njegovim predlozima, pa je 14. februara 1941. godine stavio Jugoslaviju pred izbor: ili pakt ili rat.
Dakle, rat u Grčkoj koji je otpočeo Musolini, potpuno je izmenio situaciju na Balkanu i položaj Jugoslavije. Na sastanku sa Cvetkovićem i Cincar-Markovićem, 14. februara, Hitler je, kako piše Ferdo Čulinović, upoznao jugoslovenske ministre da su se britanski marinci iskrcali na Kritu, što je on doživeo kao predznak obrazovanja novog solunskog fronta na kojem je “počeo slom nemačkih snaga u Prvom svetskom ratu” i naglasio da je rešen da angažuje 50-100 divizija da ne dozvoli da se ponovi ista greška kao u Prvom svetskom ratu.
Dok je rat bio daleko od Balkana, naglasio je Hitler, Jugoslavija je mogla da ostane neutralna. Ali sada Jugoslavija ne može ostati po strani od onoga što se događa na Balkanu, pa je u imeprativnoj formi zatražio da se odmah priključi Paktu s tim, izjavio je, da je Nemačka spremna da garantuje nezavisnost i granice Jugoslavije prema svim njenim susedima. Pošto Cvetković i Cincar-Marković nisu bili ovlašćeni da se određeno izjasne o njegovom zahtevu, Hitler je pozvao kneza Pavla da ga poseti.
KNEZ Pavle je tajno otputovao na sastanak s Hitlerom 4. marta i tada je, kako izgleda, pošto je “stavljen pred zid”, obećao da će Jugoslavija prići Paktu. Naime, kada je knez Pavle bio u prvoj poseti Berlinu, Hitler je u njegovu čast priredio impozantnu vojnu paradu na kojoj su prikazana najsavremenija sredstva ratne tehnike i opreme i veoma uvežbane trupe, s ciljem da kneza impresionira vojnom silom Rajha.
Knez je dobro razumeo poruku koju mu je Hitler preko tog defilea vojne moći uputio - da Jugoslavija koja je imala zastarelo naoružanje i neadekvatnu savremenu ratnu opremu, bez saveza i podrške velikih prijateljskih sila, kakve je Srbija imala u Prvom svetskom ratu, ne sme ni da pomisli da se upušta u rat sa moćnim nemačkim Rajhom pod čijom silom se nalazila gotovo sva Evropa, jer bi se oružani sukob između Davida i Golijata brzo završio potpunom katastrofom Jugoslavije. Zbog toga je smatrao da je potrebno pribeći diplomatskoj formuli da bi se izbegao ratni sukob sa Rajhom. Činjenica je da je i Hitler težio da se izbegne rat sa Jugoslavijom, a znajući nenaklonost jugoslovenske javnosti, pre svega kod Srba, da se zemlja angažuje na strani Trojnog pakta, predložio je knezu Pavlu da Jugoslavija pristupi Trojnom paktu uz veoma povoljne političke uslove, da ne učestvuje u ratu na strani Osovine i da, za uzvrat dobije posebne povlastice koje su u suštini obavezivale Jugoslaviju na prijateljsku neutralnost prema silama Trojnog pakta. To je knez po povratku u zemlju saopštio Krunskom savetu i Vladi s tim da Vlada do 20. marta zvanično potvrdi svoju saglasnost sa kneževim obećanjem datim Hitleru.

ZA I PROTIV OSOVINE
DANIMA su trajale rasprave u najvišim državnim krugovima i javnom mnenju između pristalica i protivnika Pakta. U javnosti se znalo da Vlada vodi pregovore sa Nemačkom oko pristupanja zemlje Trojnom paktu. Ali, kako nisu davana nikakva zvanična saopštenja o toku tih pregovora i o njihovom sadržaju, otvoren je prostor za razna nagađanja o nameri Vlade i Dvora da uvuku zemlju u rat na strani fašističkih sila. Osim ministra vojnog generala Petra Pešića i načelnika Glavnog generalštaba generala Petra Kosića, koji su podržavali politiku prisnijih odnosa sa Nemačkom, komandant vazduhoplovstva general Dušan Simović i značajan broj oficira u vazduhoplovstvu i drugim rodovima, naročito oni sa nižim činovima, bili su izričito protiv saradnje ili pristupanja Jugoslavije silama Osovine.
(Nastaviće se)