Zbor u Odesi

Pišu: Predrag Pavlović i Novica Pešić
Krajem aprila navršava se 90 godina od formiranja Prve srpske dobrovoljačke divizije u Odesi, čiji je borbeni put put heroizma iskrenih rodoljuba, potresno stradanje jedne mladosti protiv silnog neprijatelja. U feljtonu koji započinjemo biće osvetljena istorijska istina o junaštvu jedne generacije onako kako su je videli oni sami, ali i kompetentni istoričari i analitičari
ODESA, ruski primorski grad, tih dana 1916. godine, okupan prolećnim suncem, bio je pretrpan ratnim dobrovoljcima koji su stizali iz mnogih zarobljeničkih logora širom Rusije da bi stali u stroj nove jedinice koju će, uz saglasnost vlade i blagoslov cara Nikolaja II Romanova, formirati Vrhovna komanda srpske vojske.
A više meseci ranije svi su oni bili vojnici austrougarske vojske, po naređenju oterani na front prema Rusiji, da se bore protiv slovenskih naroda. Srbi, Hrvati, Slovenci, Slovaci i Česi nestrpljivo su čekali pogodnu priliku i među prvima se predavali ili bežali Rusima, ispoljavajući na taj način svoje antiaustrijsko raspoloženje.
Kod mladih ljudi, koji su silom mobilisani, bila je veoma razvijena svet o zločinačkim namerama vojske čiji su obveznici i izražena velika želja da se domognu Srbije, priključe njenoj vojsci i u borbenom stroju vode odbrambeni rat protiv Habzburške monarhije. U njima je svakim danom jačalo uverenje da treba svim sredstvima skršiti tu veštačku tvorevinu koja je drakonskim merama sputavala slobodan nacionalni i državni suverenitet porobljenih naroda.
NA ruskom Jugozapadnom frontu dejstvovale su četiri ruske armije pod komandom generala Aleksija Brusilova. Na pravcu glavnog udara ruska 8. armija probila je austrougarski front i prodrla u dubinu oko 100 kilometara. Time je Austrougarskoj nanet najteži poraz u Prvom svetskom ratu: izgubila je 220.000 vojnika, od čega je veliki broj zarobljen. Među njima je naveći broj bio Srba, budućih dobrovoljaca u Rusiji.
To je bio pogodan momenat za prelazak na rusku stranu, ali sam čin predaje ili zarobljavanja bio je vrlo različit, od slučaja do slučaja.
Evo kako su dva austrijska vojnika opisala te dogaćaje:
Dobrovoljac Lazar DUJIĆ: „Da bi izvršio naređenje da sa svojim vodom uspostavim vezu sa susednom jedinicom, trebalo je da prođemo kroz jedan šumarak, širine kilometar i po, koji je išao uz padinu jedne kose, koja se postepeno spuštala u neki potok. Više tog šumarka uočavala se linija novoiskopanih ruskih rovova, čiji je položaj dominirao čitavom bližom okolinom.
Čim smo se ubacili u šumu i njene jaruge, video sam da su nas Rusi primetili i ubrzo smo čuli s boka povremenu puščanu vatru. Mada sam od uzbuđenja i napetosti živaca podrhtavao, čvrsto sam odlučio da se predamo. Na primedbu mojih vojnika da smo zalutali, ja sam uporno naređivao da idemo dalje, što je značilo bliže ruskim rovovima...
KREĆUĆI se tako prema padini i izlazu iz šume, dotrčo je jedan vojnik iz, napred isturene, patrole i javio da su naišli na izvoru u potoku na jednog ruskog vojnika, koji se poplašio, bacio manjerke sa vodom i digao ruke da se preda. Brzo smo stigli svi tamo. Strah ruskog vojnika bio je još veći kada je oko sebe video čitav vod do zuba naoružanih neprijateljskih vojnika.
Situacija je sada postala veoma neobična: Rusi su tu, ali kako sada našem `zarobljeniku` objasniti i dokazati da nećemo mi njega da zarobimo, već da on nas sve zarobi i vodi svojima. Bilo je i kazivanje molitve `Oče naš` i kršćenja sa tri prsta kako bi ga ubedili da smo pravoslavni narod, da smo Srbi. On jadnik jedva je nekako ukopčao šta želimo...
Posle dosta natezanja krenuli smo vododerinom kroz šumu: napred baćuška Rus, za njim dva moja vojnika sa punim manjerkama vode, da mu ne bi prigovorili njegovi što nije doneo vodu. Rus je bez oružja vodio čitav vod naoružanih zarobljenih `Avstrijaka`. Kada smo se pojavili na kosi, Rus je nešto javio svojima. Posle nekog vremena pojavio se Rus, valjda oficir, koji nas je `zarobio`. Pokazao je rukom na mene i izdvojio me iz grupe i počeo da ispituje. U tom je naišao drugi stariji oficir i naredio da nas sprovedu u pozadinu..."
U svom dnevniku „Nemojte nas zaboraviti", dobrovoljac, kasnije rezervni potporučnik, Milan Vakanjac, zapisao je: „Oko 22 časa mračno nebo prolomi gruvanje ruskih topova. Ubrzo na levom krilu, bliže pozadini, pojavi se lepezasto svetlo, titravo, polarno i rasvetli okolinu i drveće ispred nas. Gore kuće, skladišta..."
(NASTAVIĆE SE)