Ne mogu natrag!

Pišu: Predrag Pavlović i Novica Pešić
"POSLE ponoći nastade još jači uragan. Oko tri časa po ponoći dostiže svoj vrhunac. Zemlja pod nogama zadrhta, beleži potporučnik Milan Vakanjac. Svima nama postade odmah jasno: Rusi su probili front i nadiru u talasima.
Ovo je moj dugo čekani trenutak - sinu mi u glavi. Rusi su Sloveni! I ja spadam tamo, tamo mi je mesto. Nazad nipošto. Samo napred!
Setih se majke i braće.
- Ne zamerite mi, ne mogu natrag.
Ispred drveća ugledah Ruse. Kreću se po desetinama, uspravno, oprezno, sporo. Spazivši me, petorica se izdvojiše i trkom mi priđoše.
Trojica drže puške na gotovs. Razleže se glas:
- Kto ti? Avstrijc?
- Ja sam Sloven!
- Slavjanjin? - upita me gromko visok, stariji soldat.
Pokazujući rukom na Slovake, koji su izvirivali iz rova i tresli se, viknuh glasnije:
- Svi smo Sloveni!
Opkoliše me. Drhte im ruke, na licu grč, svetle im zenice. Gledamo se sa strahom, nepoverenjem, divljački. Kolebaju se.
Jedan istupi i viknu:
- Ti pravoslavnij?
- Da! Pravoslavni sam.
- Prekrsti se - reče na ruskom. Ja se prekrstih.
- Iđi, jep tvoju mać!
Psujući besno, isteraše iz rova 23 Slovaka, postrojiše nas i povedoše u pozadinu.
Kasnije nas uz pomoć tumača ispitaše, zavedoše u spiskove i poteraše u zarobljeništvo.
Na polasku drug mi doviku: `Sad više nismo Raci, nego samo Srblji!`
Laknu mi. Preda mnom se otvoriše novi vidici."
MASOVNO su se predavali pripadnici južnoslovenskih naroda, i svi su želeli da se u redovima srpske armije bore protiv zajedničkog neprijatelja. O tome je srpska vlada bila obaveštena preko svojih poslanika. Trebalo je omogućiti njihovo prebacivanje u Srbiju, a potom i na Solunski front, gde se srpska vojska pripremala za odsudnu borbu za oslobođenje svoje otadžbine.
U dogovoru sa ruskom vladom, polovinom 1915. godine, iz Niša je u Rusiju stigla vojna misija koju su sačinjavali: Mirko Komnenić, Dušan Semiz, Srba Miličić, Blažo Rukavima i Mustafa Golubić. Ova grupa uspela je da do polovine oktobra 1915. godine pošalje u Srbiju oko 3.500 dobrovoljaca, koji su, kasnije, angažovani u sastavu srpske vojske na granici prema Bugarskoj. Možda bi rezultati bili bolji da se situacija nije iskomplikovala ulaskom Bugarske u rat na strani Centralnih sila (15. oktobar 1915.). Putevi Dunavom do Srbije bili su nedostupni, pa je valjalo pronaći druge mogućnosti da dobrovoljci stignu do srpske vojske.
Jedna grupa dobrovoljaca sastavljena od 250 redova i 7 oficira dobrovoljaca bila je prinuđena da se vrati. Nju je, uz dopuštenje ruskih vlasti, srpski konzul u Odesi Marko Cemović zadržao u gradu da bi čuvali magacine hrane za srpsku vojsku. Kasnije je od nje i drugih formirana stražarska četa, kojom je najpre rukovodio delegat srpske vlade dr Milan Šainović, a potom konzul Cemović. Ta jedinica je, zapravo, bila začetak većih dobrovoljačkih jedinica, koje će se formirati u Odesi.
FORMIRANJE dobrovoljačkih sastava koji će se kasnije priključiti srpskoj vojsci nije moglo započeti bez odobrenja i podrške Rusije. Tih dana 1916. godine sa svih strana su predstavnicima Srbije (poslaniku Spalajkoviću, vojnom atašeu Lontkijeviću i konzulu Cemoviću) stizala pisma zarobljenih Srba iz cele Rusije sa molbom da budu primljeni u dobrovoljačke jedinice.
Iz logora Samari pisao je Dragan Velimirović, 21. 3. 1916. godine:
„Mi niže potpisani slobodni smo zamoliti naslov da blagoizvoli nas braću Srbe čim pre odavlen ka našoj slavnoj braći otpratiti. To vas moli 80 Srba u Samari. Braća Rusi ne postupaju sa nama dobro. U nadi smo da će slavni naslov ovu molbu uvažiti, a ja tvrdo obećavam da ćemo njegovom veličanstvu budućem srpskom caru i miloj nam majci Srbiji vjerni i hrabri biti.
Živeo naš budući srpski kralj i car Petar Prvi. Dragan Velimirović"
(Nastaviće se)