Reč ruskog cara

Pišu: Predrag Pavlović i Novica Pešić
SVE te mnogobrojne molbe nisu mogle biti rešene jer je onemogućen transport dobrovoljaca u Srbiju. Srpski predstavnici u Odesi dr Šainović, trgovac A. Ćirković i konzul Cemović, smatrali su da je u tom ruskom crnomorskom gradu moguće stvaranje i većih vojnih formacija, koje bi se, u kasnijoj fazi, prebacivale na Solunski front. Dabome, da ostvarenje tog plana nije bilo moguće bez odobrenja i pomoći Rusije, u svakom pogledu.
Saglasnost i podrška Rusije ubrzo je dobijena i to na najvišem nivou. Naime, 19. oktobra 1915. godine, ruski car Nikolaj je u Bukureštu u kratku audijenciju primio konzula Cemovića i srpskog poslanika u Rumuniji Pavla Marinkovića, koji su ga upoznali sa neopisivom željom dobrovoljaca logorisanih širom Rusije da se bore protiv zajedničkog neprijatelja. Cemović je ponizno molio cara da odobri obrazovanje dobrovoljačkog odreda u Odesi, rečima:
- Hteli bismo, Gospodaru, da stvorimo dobrovoljački odred, ali nemamo ni kopejke...
Ruski imperator je pažljivo saslušao sagovornika, potvrdno klimuo glavom i autoritativno odgovorio:
- Skupljajte ih vi, a ja ću vam sve dati.
Neposredno posle toga car Nikolaj II Romanov naredio je nadležnim organima da za obrazovanje i izdržavanje odreda izdaju 80.000.000 rubalja. Tako je stvorena i politička i materijalna podrška za formiranje dobrovoljačkih odreda u Odesi.
POČETKOM 1916. godine srpska vojska je bila u očajnom stanju posle albanske golgote i saboterskog ponašanja Italije koja je odugovlačila sa evakuaciom srpskih armija. Stoga je Nikola Pašić poslao svim srpskim diplomatskim predstvaništvima očajnički telegram u kojem ih obaveštava o stanju srpske vojske i traži da sa zaključcima upoznaju vlade zemalja u kojima su.
Telegram srpskog predsednika vlade u Petrograd je stigao u momentu kada su se Spalajković i Cemović spremali da ruskoj vladi i Vrhovnoj komandi predaju notu o organizaciji dobrovoljaca. Odmah su odlučili da ruskim vlastima predaju oba dokumenta: Pašićev telegram o stanju srpske vojske u Albaniji i notu o organizovanju dobrovoljaca u Odesi. Dokumenta su uručena caru Nikolaju, 19. januara 1916. godine. Ruski imperator se iz telegrama Nikole Pašića upoznao sa stanjem u srpskoj vojsci i odmah uputio oštar demarš engleskom kralju Džordžu Lojdu i predsedniku Francuske Remonu Pankareu, uz pretnju da će Rusija napustiti savez ako se odmah ne spase srpska vojska.
U noti o dobrovoljcima srpski predstavnici su od ruske vlade tražili:
* da svi troškovi oko formiranja, snabdevanja i izdržavanja odreda idu na račun ruskih vojnih fondova;
* da svi zarobljeni južnoslovenski narodi, koji žele da stupe u odred, budu prebačeni u Odesu;
* da odredom privremeno komanduje major Ž. Pejović, pod nadzorom vojnog atašea pukovnika Lontkijevića;
* da se gradske vlasti obraćaju konzulu Cemoviću u vezi s političkim pitanjima;
* da se odred stavi pod vrhovnu komandu načelnika vojnog okruga u Odesi, generala Ebalova.
Car Nikolaj Romanov, ubrzo, razmotrio je zahteve dobrovoljaca i kratko odgovorio:
- Ako Srbi hoće da se bore protiv Austrije, ja odobravam taj predlog.
Time je najveća prepreka uspešno savladana. Ostalo je samo da podređeni obave svoj deo posla na najbolji mogući način. Međutim, videćemo kasnije, to nije išlo baš glatko i bez problema.
ODMAH su usledile službene prepiske: srpski poslanik u Petrogradu M. Spalajković poslao je telegram Nikoli Pašiću, predsedniku vlade i ministru inostranih dela u kojem ga obaveštava da je ruska vlada odobrila formiranje dobrovoljačkog odreda i da njime treba da komanduju srpski oficiri, te shodno tome, moli da Vrhovna komanda odredi i pošalje u Odesu potreban broj oficira i podoficira. On navodi da se očekuje da odred broji čak 20.000 dobrovoljaca.
Ubrzo potom (21. 1. 1916.) na adresu srpskog minista vojnog stiže izvešće poslanika Spalajkovića, koji ga, na osnovi podataka dobijenih od vojnog atašea pukovnika Lonkijevića, obaveštava da se pristupilo formiranju dobrovoljačkog odreda u Odesi i da se već prijavilo više od 10.000 zarobljenika Srba. U tom pismu on navodi da će izdržavanje, opremanje i naoružavanje biti na teret ruskih vojnih fondova i da zasad jedinicama komanduju majori Pejović i Kovačević, ali da je to nedovoljno i da srpski oficiri treba što pre da stignu i dodaje, poželjno bi bilo da naše starešine znaju ruski jezik.
(NASTAVIĆE SE)