Pravac - front!

Dugotrajno gromovito naše, srpsko: "Živeo" prolamalo je majski sunčan dan, dok se car, očigledno dobro raspoložen, vraćao u krug svoje carske porodice i velike svite, koja ga je očekivala.
O carevoj poseti diviziji, pukovnik Hadžić je odmah izvestio prestolonaslednika Aleksandra. U depeši je naveo da divizija ima 12.925 ljudi, od kojih 12.546 vojnika dobrovoljaca, 300 oficira dobrovoljaca i 66 oficira sa Krfa.
Povodom careve posete, komandant je potpisao divizijsku naredbu br. 45 za 24. maj 1916. godine, koja u izvodima glasi:
„Junaci, vašim izvrsnim vojničkim držanjem ste na jučerašnjoj carskoj smotri i paradi potpuno zadovoljili Nj. carsko veličanstvo cara sviju Rusa, zašta vas je veliki car nagradio ličnom blagodarnošću i pohvalom... Veliki car očekuje od nas i velika dela. Naša divizija mora i u bojevima biti sjajna, kao što je i juče blistala međ` svojom braćom i drugovima ruske vojske, jer ćemo samo tako i nadalje ostati dostojni jučerašnje carske pohvale. Stoga, junaci, prenimo svim silama da očekivanja beloga cara i ostvarimo. Komandant, pukovnik Stev. S. Hadžić."
Polazak
na front u Rumuniju
Na jugozapadnom frontu stanje se neprekidno menjalo. Ulazak Rumunije u rat uticao je na odluku da dobrovoljci, stacionirani u Odesi, što pre uzmu učešće u ratnim operacijama. Prema dogovoru Antante sa Rumunijom o njenom stupanju u rat, Rusija se obavezala da sa snagama jednog korpusa pomogne u operacijama rumunske vojske u Dobrudži. Prema rasporedu ruske vrhovne komande i uz saglasnost srpske vlade i vrhovne komande, Prva srpska dobrovoljačka divizija uključena je u novoformirani ruski 47. korpus, kojim je komandovao general Zajončkovski i bio predviđen za operacije u Dobrudži.
U TO vreme Bugarska je već ušla u rat protiv Srbije na strani centralnih sila, što je dodatno ojačalo potrebu ubrzanih priprema dobrovoljaca za prebacivanje na ratište, kako bi se bugarske izdajničke jedinice što pre slomile.
Dobrovoljci su željno očekivali da se na ratištu sretnu sa neprijateljem, ali su u rat želeli da krenu pod stegom svojih ratnih zastava. Zato je 1. jula 1916. godine u Odesi priređena istorijska svečanost polaganja zakletve i predaja pukovskih zastava.
Krajem jula komandant divizije pukovnik Hadžić dobio je naređenje od Odeskog vojnog okruga, preko načelika štaba Odeskog okruga generala Marksa, da se divizija spremi za marš u pravcu grada Reni, na granicu Rumunije i Besarabije. Prevoženje bi bilo na relaciji Odesa - Reni železnicom, a potom do Dobrudže Dunavom.
Prebacivanje divizije do mesta Reni na granici s Rumunijom proteklo je po planu i u potpunom redu. O tome je komandant Hadžić izvestio generala Zajončkovskog, komandanta 47, ruskog korpusa, u čijem je sastavu bila Dobrovoljačka divizija.
U Odesi je ostao Dopunski bataljon, koji je imao 12 četa, deo oficira i pomoćnik komandata divizije pukovnik Dragutin Kušaković, radi daljeg prikupljanja dobrovoljaca.
PO dolasku u Reni, Prva srpska dobrovoljačka divizija, u avgustu 1916. godine, imala je: 625 oficira, 35 činovnika i 17.232 podoficira i vojnika.
Čitav sastav divizije bio je raspoložen za borbu, moral i oduševljenje boraca bili su na visokom nivou, međutim jedinica kao celina nije bila u potpunosti pripremljena i snabdevena potrebnim borbenim sredstvima za adekvatno suprotstavljanje neprijatelju. Naoružanje dobrovoljaca zastarelim puškama „manliher" i mitraljezima „Švarcloze", prema brzometnim puškama i mitraljezima „maksim", koje je neprijatelj imao, nije davalo mnogo nade da se može postići potpuni uspeh. I operativno-taktička okolnost diviziji nije išla naruku, posebno što je ušla u sastav 61. ruske divizije kojom je komandovao ruski general Simanski, starešina ispod prosečnih vojničkih mogućnosti.
Stanje je bilo takvo kakvo je i ništa se tu više nije moglo izmeniti.
Delovi divizije iz Renija ukrcali su se, 31. avgusta 1916. godine, na moćni brod „Takovo" i Dunavom krenuli u neizavesnost, na ratište. Celim putem ešelon divizije burno je pozdravljan od mase rumunskog sveta, a naročito prilikom dolaska u Černovode.
Dok su se dobrovoljci spremali da uđu u rat na strani saveznika, Nemci i Austrijanci su u Transilvaniji koncentrisali dve armije: prvu austrougarsku na levom krilu, sa zadatkom da dejstvuje na pravcu prema Kronštatu, i nemačku 9. armiju u rejonu Temišvara, sa pravcem dejstva prema Bukureštu. Bugarska je u južnoj Dobrudži grupisala svoju 3. armiju, a zapadno od nje u rejonu Svišteva prikupljena je nemačka Dunavska armija. Za glavnokomandujućeg imenovan je feldmaršal Makenzen, koji je za tu priliku svoj štab premestio iz Skoplja u Temišvar.

(Nastaviće se)