Hrabro na Bugare

Pišu: Predrag PAVLOVIĆ i Novica PEŠIĆ
PRVA srpska dobrovoljačka divizija (sastava četiri pešadijska puka) s komandantom pukovnikom Stevanom Hadžićem stigla je 6. septembra 1916. godine, uveče, kod sela Koru Nasradina i Kara Sinana. Zanoćila, oko pet kilometra iza linije fronta i prvog dana nije uzela učešća sa savezničkim snagama u boju za Dobrič.
A to što se zbivalo pre ulaska dobrovoljaca u borbu bilo je katastrofalno za rusko-rumunske trupe, mada su bile tri puta nadmoćnije. Njihov napad se završio neuspešno, pa su Bugari prešli u protivnapad i produžili nadiranje na Turtukaj i zarobili 28.000 vojnika i oficira. Postigli su prvi operativni uspeh: uništili su dve rumunske divizije i potukli jedan deo njihove 9. divizije.
Da bi se sprečilo dalje nadiranje Bugara ka Dobrudži a potom i Transilvaniji, komandant 47. korpusa general Zajončkovski izdao je zapovest za 7. septembar: da dve (ruska i rumunska) i 1. srpska dobrovoljačka divizija, u odsudnoj borbi, povrate izgubljene položaje i produže napad ka Dobriču. Srpske snage trebale su da napadaju na centru, a druge dve po bokovima.
Bugari su, međutim, predohitrili savezničke snage i ranije otpočeli napad. Artiljerci su zasuli vatrom srpske oficire i vojnike za vreme izviđanja i izdavanja zapovesti. Tada je ranjen komandat 3. puka pukovnik Živan Mitrović kojeg je zamenio komandant bataljona potpukovnik Sima Cenić.
IZNENAĐENJE je, međutim, kratko trajalo, dobrovoljački pukovi su se razvili za borbu. Prvi puk je bio pod žestokom vatrom neprijatelja, ali je uspeo da zadrži svoje položaje zahvaljujući herojskom borbom dobrovoljaca i starešina.
Krvavi dvoboj slabo naoružanih dobrovoljaca protiv jačeg i modernije opremljenog neprijatelja, nepoznati učesnik događaja ovako je opisao:
„... Bugari su se iznenada pojavili oko sedam sati 7. septembra na našem desnom krilu. Pošto su im uniforme, zbog šarki, slične ruskim, dobrovoljci su ih smatrali za Ruse. Bugari su se približili i s preda i sa desnog boka napali nadmoćnim snagama, puščanom i mitraljeskom vatrom, potpomognuti artiljerijom.
Iznenađeni dobrovoljci su se pokolebali i u prvi mah počeli da se povlače. Tada je pred 3. četu istrčao njen komandir Risto Duždević Toholj i krenuo s njom u juruš. On je ubrzo pao smrtno ranjen, a potom i potporučnik Čeh Obratilek. Vojnici su se ponovo pokolebali, a onda je sam komandant bataljona major Vojislav Anđelković, istrčao pred 3. četu, prikupio je i krenuo u protivnapad, a istrčali su i drugi komandiri i pošli sa svojim četama napred.
KADA su videli vojnici da su sa njima i njihovi oficiri, a naročito da je tu, u prvim borbenim redovima, i njihov komandant bataljona, pribrali su se od iznenađenja i ohrabrili, pa su oduševljeno jurišali i potisli Bugare.
Goneći Bugare, dobrovoljci su se na bojištu naoružavali njihovim dobrim puškama i municijom, uzimajući ih od mrtvih i ranjenih. Tako se ceo bataljon naoružao bugarskim puškama i municijom sa šanžerima, a u toku dana i veći deo puka, jer je bila zarobljena brojna komora 36. bugarskog puka...
Prva srpska dobrovoljačka divizija odlično je položila prvi ratni ispit, jer je tukla neprijatelja. Gubici Bugara bili su oko 2.400 izbačenih iz stroja, od čega 14 poginulih i 42 ranjena oficira. I gubici srpske divizije bili su znatni, oko 1.400 izbačenih iz stroja, od kojih 33 oficira. Od njih je osam poginulo, najviše je gubitaka imao prvi dobrovoljački puk, a zatim četvrti."
Divizijski general Boško M. Toskić u „Glasniku rezervnih oficira i ratnika" od 12. oktobra 1940. godine zabeležio je kako su ratovali dobrovoljci i posebno istako primer Save Borovine.
„Posle četvorodnevnog napornog marša po velikoj žegi stupa 7. septembra 1. pešadijski puk u našu prvu borbu u Dobrudži, severno od varoši Dobrič, kod varošice Kara Sinana.
Dobrovoljac Sava Borovina služi za primer po hrabrosti u četi. On gađa kao da je na mirnodopskom strelištu: hladan kao stena. Mirno nišani i okida. Pušku je stegao svojim džinovskim rukama, kao klještima. On gađa, pogađa i sokoli drugove. Rika topova, prasak pušaka, prolivena junačka krv njegovih drugova i poginulih drugovi njega ne mogu da pokolebaju. On ostaje uvek isti: hladan, miran, za željom da mu ni jedno zrno ne promaši.
Borba kod Kara Sinana završava se našom pobedom, posle mnoge prolivene krvi, nad Bugarima.
(Nastaviće se)