Junaci sa Dobrudže

Pišu: Predrag Pavlović i Novica Pešić
PRED samim položajem Bugara, na jurišnoj daljini, stoji naš komandant potpukovnik Božin Simić. Pored njega gine njegov ordonans. Potpukovnik Simić skida kapu, kleče i poljubi u čelo svog mrtvog ordonansa, usred kiše zrna, gde smrt vlada, poljubi ga onako kao što bi poljubio otac sina, brat brata! Beleži general Boško Toskić.
Celog dana vodi se grčevita borba na život i smrt. Pada noć, mračna. Poslednje napore činimo da izvojujemo pobedu. Polazimo na juriš. Strahoviti.
- Uraaa! - prolomi se iz grudi svih naših junaka.
Dobrovoljac Savo Borovina kao lav skače, ruši sve oko sebe. Čuju se tupi udarci njegovog kundaka. Kud je on prošao, dvoja kola su mogla da prođu. Probija se oko 300 metra kroz neprijateljski stroj. Sa pet Bugara, koje stiže u gonjenju, otpoče borbu nožem na život i smrt. Nabada nožem i odbacuje na stranu. Jednog po jednog ubija kundakom i nožem. Ali odnekud doleti zrno i smrtno pogodi junaka Savu Borovinu.
On pada u smrtnom ropcu a oko njega leži pet neprijateljskih vojnika.
Junak Savo Borovina ušao je u legendu kao junak, vitez koji je dao svoj život za slobodu i odbranu svoje otadžbine.
Uspešan boj srpske dobrovoljačke divizije kod Dobrudže ostao je neiskorišćen od savezničkih snaga zbog neusklađenog komandovanja, slabe obaveštajne službe, sukcesivnog uvođenja trupa u borbu, nezadovoljavajućeg sadejstva i nedovoljnih snaga prema broju i naoružanju neprijatelja. Ipak, 1. srpska dobrovoljačka divizija svojom borbenošću i kvaltetom boračkog i starešinskog sastava ostvarila je veliki uspeh, a u taktičkom pogledu i po visokom moralu nadvisila i saveznike i neprijatelja. To su joj priznali i saveznički i neprijateljski komandanti u svojim izveštajima.
Jedan drugi preživeli dobrovoljac ovako je opisao jezivu sliku borbe dobrovoljaca sa Bugarima u Dobrudži:
„... U susret dobrovoljcima krenula je na juriš bugarska pešadija. Kao dva živa talasa jurili su strojevi jedan prema drugome.
U očekivanju sudara prošli su me žmarci po telu od uzbuđenja. Kako li će izgledati sam sudar u stvarnosti? Viđao sam to nekada na slikama. Ali ovo je bila stvarnost, tu pred mojim očima, iako u daljini. Sudarili su se...
Zasijali su negde bajoneti prema suncu, a videlo se mlataranje kundacima. Dva živa talasa su se izmešala, gibala i povijala za vreme juriša, kao zmija pri kretanju. Kratko vreme kretalo je komešanje i povijanje tog živog lanca. Padali su jedni, a nailazili su novi strojevi i sa jedne i sa druge strane i hvatali se u smrtonosni zagrljaj. Zatim su se naši probili na nekoliko mesta, a novi talas Bugara koji je jurio sa padine, nije ni došao do dobrovoljaca, jer je drugi sa naše strane pobedonosno prodirao napred. Bugari su se okrenuli natrag, počeli su da se povlače, a negde i da beže..."
Za uspešan ishod prve bitke u Dobrudži ogromna je zasluga boraca Prve srpske dobrovoljačke divizije. Bugarski general Tošev je sa ojačanom 2. brigadom, 1. sofijskom divizijom i 4. preslavskom divizijom želeo da izbori rešenje na tom prostoru Dobrudže, ali je pretrpeo neuspeh, koji ga je primorao da obustavi ofanzivu, povuče armiju i pređe u odbranu.
Po završenom boju, saveznički komandanti su odali priznanje pukovniku Hadžiću za herojsko držanje njegove divizije.
Divizija je u noći 21/22. septembra smenjena i povučena u Mamut Kujus u armijsku rezervu. Tu je popunjena ljudstvom: 16 oficira i 1.890 vojnika, koji su stigli iz Dopunskog bataljona u Odesi.
U borbama sve do 20. septembra dobrovoljci su vodili svakodnevne borbe u kojima je izginulo mnogo oficira i boraca. Poginuo je hrabri komandant 2. puka potpukovnik Milorad Matić, major Milutin Mitić, komandant 3. bataljona, 1. puka, mnogo oficira-vodnika, kaplara i redova.
Poginulo je ukupno 24 oficira, 256 vojnika, ranjeno 96 oficira i 3.258 vojnika, nestalo 464 vojnika. Ukupno gubitaka 120 oficira i 3.970 vojnika. Sve zajedno izbačenih iz stroja 4.090 ljudi.
Bugarska 3. armija posle neuspeha u borbama koje su se vodile do 20. septembra 1916. godine, prešla je u odbranu, da predahne i da sačeka pojačanje.
Saveznička armija posle odbijanja bugarskog napada zadržala se i utvrdila na položajima između sela Alimana na Dunavu i sela Tuzla na Crnom moru, oko 15-20 kilometara južno od Medžidije i Konstance. Srpska dobrovoljačka divizija nalazila se kao i do tada u centru rasporeda savezničkih snaga na delu fronta severno od sela Amzača - Edilkjoja.
Prekid borbenih dejstava je odgovarao borcima 1. srpske dobrovoljačke divizije koji su se odmarali sve do 30. septembra.
(Nastaviće se)