Heroji na frontu

Pišu: Predrag PAVLOVIĆ i Novica PEŠIĆ
ŠTAB Dunavske divizije naredio je komandantu Hadžiću da 2. i 3. novembra prikupi jedinice u rejonu Izmaila. Brojno stanje ljudstva bilo je 331 oficir i 8.046 podoficira i vojnika. Ono se, međutim, stalno povećavalo pridolaskom otumaralih vojnika i prezdravelih ranjenika. Četiri dana kasnije stiglo je naređenje da jedinica pređe u širi rejon Odese, i tu je ostala sve do jula 1917. godine. Brojno stanje u februaru 1917. godine iznosilo je 425 oficira i 13.755 podoficira i vojnika.
     Na kraju borbi u Dobrudži, rekapitulaciom stanja, došlo se do podatka: u vremenu od 45 dana, koliko je divizija ostala u Rumuniji, 20 dana je vodila neprekidne borbe. U dobrudžansku krvavu epopeju pošla je sa 509 oficira i 16.057 podoficira i vojnika. U toku boja dobila je za popunu 46 oficira i 2.400 vojnika. U operacijama je uzelo učešća ukupno 555 oficira i 18.459 podoficira i vojnika.
     Ukupno izbačeno iz stroja divizije je: 244 oficira i 8.295 podoficira i vojnika. Takav ljudski pomor, za kratko vreme, nigde u istoriji nije zapisan.
     U spomen na tolike ljudske žrtve, posle rata u Medžidiji je podignut monumentalni spomenik, u obliku piramide, da trajno svedoči o velikoj hrabrosti i žrtvovanju srpskih ratnih dobrovoljaca.
     Da ovo stanje konačnih gubitaka možda i nije potpuno, svedoči operacijski dnevnik komandanta 1. brigade pukovnika Đure Josifovića, u koji je ubeležio:
     „Ne mogu prežaliti što su u ovom dnevniku netačni podaci poginulih i ranjenih; usled veoma teških uslova nisam bio u stanju da prikupim podatke za veliki broj poginulih i ranjenih junaka."

     RANJENICI 1. srpske dobrovoljačke divizije svoje ozlede vidali su u bolnicama - hospitalima carske Rusije. Samo izvlačenje ranjenika sa bojišta obavljao je sanitet, ali velikim delom i sami borci, posebno posle jurišnih borbi sa bajonetima.
     Divizijski sabirni centar bio je u Medžidiji, gde su ranjenici dopremani sanitetskim vozilima, ali i kolskim zapregama. U Medžidiji sanitetske kompozicije železnice popunjavane su po dinamici pristizanja ranjenika i ešalonima transportovane do dunavskog pristaništa Černavoda. Tu su ranjenici utovarivani u brodove koji su ih prevozili do pristaništa Reni, a odatle opet vozovima do Odese. Svu sanitetsku i lekarsku negu od Renija do Odese preuzimali su ruski lekari i medicinsko osoblje.
     U Odesi ranjenici dobrovoljačke divizije hospitalizovani su i lečeni u Evangelističkoj bolnici, koja je bila pod pokroviteljstvom velike knjeginje Jelene Petrovne, kćerke kralja Petra Prvog, žene velikog kneza Romanova. Ona je veoma često obilazila srpske ranjenike i zajedno sa pravoslavnim sveštenstvom i mnogim humanitarnim organizacijama, posebno pozorišnim grupama i slikarima - lečila i ublažavala teške duševne patnje i psihičke traume srpskih ranjenika.
     Kako su se borbe povećavale na dobrudžanskom frontu, tako je i rastao broj ranjenika, naročito posle borbi na Kokardži. Bolnice u Odesi nisu mogle da prime toliki broj ranjenika pa je ruski sanitet obezbedio transport težih ranjenika u bolnice u Rostovu na Donu. Tamo su ranjenici imali odličan smeštaj, negu i lečenje, i nisu odvajani od ostalih.
     Ni Rostov nije bio poslednji sanitetski punkt koji je lečio ranjenike sa Dobrudže. Izuzetno teški ranjenici sa komplikacijama transportovani su specijalim vozilima u ruske ratne bolnice i klinike u Moskvi. Prvi takav sanitetski ešalon srpskih ranjenika sa Dobrudže krenuo je iz Rostova na Donu, oktobra 1916. godine. Kompletan tretman na tako dugom putu obezbedila je ruska sanitetska služba, tako da su ranjenici medicinski tretirani za sva 4 dana putovanja do Moskve.
     U Moskvi srpski ranjenici bili su smešteni na 3. spratu bolnice, koja je bila najopremljeniji ruski hospital. Glavni hirurzi dr N. Dimitrov i dr S. Gecl uspešno su obavili veliki broj operacija i spasli mnoge hrabre borce.
     Svakog meseca je specijalna vojno-lekarska komisija vršila pregled svih ranjenika i, posle završenog lečenja i dobrog oporavka, upućivala je srpske ratne dobrovoljce na front, u jedinicu, i tzv. Slabosiliju komandu. tj. u neboračke jedinice, komore, pojedine zanatske servise jedinica ili u administraciju, ako je ranjenik imao srednju školu.
(Nastaviće se)