Na presto

NIJE prošla ni godina dana od smrti Natalijine majke Pulherije, a ona je, u mislima, već jednom nogom kročila na presto Srbije.
Raznežena Milanovim pismima, mlada, tek verena devojka, letela je kao paunica: zamahom ptice šarenih, širokih krila, smerno, sigurno, ubeđena da je sama, svesno trasirala svoj put u budućnost. "Otputovaću iz hladne Rusije, doći u Srbiju, bratsku, slovensku zemlju, gde me moj princ čeka na prestolu." - Bio je to čaroban san, divan izazov za jedno plemenito, čisto i nežno srce, odvažne, mlade Natalije.
Ali sva previranja u zemlji njenih snova, činila su se više nego konfuzna mlađanom vladaru, umesto kojeg drugi upravljaju. Sve bi bilo mnogo lakše, jednostavnije da nije te 1875. godine izbio bosansko-hercegovački ustanak. Knez je odlučio da se ženi, a Srbi ga pozivaju da dođe sa vojskom i pomogne ugnjetenoj braći.
Uzburkana situacija u Srbiji dovela je do polarizacije: jedni su bili za to da se pritekne u pomoć braći, a drugi protiv. Rusija je zauzela diplomatski stav, čuvajući svoje interese na Balkanu. Bila je uzdržana.
Nezavidna, loša pozicija mladog, sad i verenog srpskog kneza Milana, činila ga je neodlučnim. Bio je neutralan u ratu, a to je kod njega izazivalo nervozu, koja ga je dovodila do očajanja. Tada je pisao lepoj verenici da će abdicirati, pre ženidbe, i da ne zna šta treba da radi - kako da postupa.
Milanovo pismo Nataliji od 24. avgusta 1875. godine, buduću kneginju je uznemirilo, ali ne i zbunilo.
Ova mlada devojka se odvažila i knezu odgovorila da treba da bude jak, odlučan i podsetila ga na dužnost vladaoca, rečima: "Jedan suveren nema pravo da napusti zemlju u času opasnosti." Bodrila ga je, sokolila i molila da sad izdrži, da bude odvažan, da ne abdicira. Čudila se njegovoj malodušnosti, odbijanju da krene sa vojskom i brzopletoj odluci da ostavi presto.
I dok je razmišljala o oluji, kovitlacu mogućeg rata u zemlji, bliskog naroda po veri pravoslavnoj, jedva je čekala da dođe dan njene udaje za Milana Obrenovića, kneza Srbije. Rešila je da sa njim deli dobro i zlo.
VELIČANSTVENA svadba stoleća duboko se, kao divna slika, urezala u svest građana Beograda. Nikad nisu videli lepše mladence; ponosili su se knezom koji je sebi odabrao lepoticu.
Milan je poslušao svoju izabranicu, koja ga, bez napora, nagovori da se venčaju u Sabornoj crkvi i da ceremonija i veselje budu u Srbiji, a ne u nekoj stranoj zemlji, kako je on planirao. Ona ga je prijatno iznenadila željom i savetom da knez neizostavno mora da udovoljava svojim podanicima, kao pravoslavni vernik i zaštitnik narodnih interesa. Pored toga što je bila strankinja, brzo prihvati i zavole Srbiju, čim je stupila na njeno tle. Srce joj se naglo uznemirilo dok je stajala i ubrzano disala u crkvi pored kneza. Išli su njih dvoje lagano, mirno, sa krunama na glavama, kretali se ukrug dok su ih u stopu pratili kumovi i ostali gosti. Sveštenik ih je pričešćivao, u prisustvu visokog gosta - kuma Sumarokova - ličnog izaslanika ruskog cara Aleksandra Drugog Romanova. Natalija dobi želju da što pre nauči srpski jezik i da ona bude glavna spona između Srbije i Rusije.
Neko vreme se nisu razdvajali - bili su, uvek, svuda zajedno. Knez je zaboravljao na svoje vladarske dužnosti, opijen suprugom: njenim izgledom, držanjem i božanskim glasom. U prodornom, milom pogledu, nazirao je iskrenost, naslućivao privrženost i dobrotu, a u gracioznim pokretima i hodu, otmenost, šarm i lepotu.
NATALIJA je stidljivo posmatrala Milana, ispod gustih crnih obrva, i verovala da će im ljubav večno trajati. Nije naslućivala koliko su različite dve osobe koje zasnivaju porodicu i dele sve. Bila je optimista, spremna da se potpuno preda novom životu.
Milan potraži njen pogled, ona mu se osmehnu i mahnu glavom. Ustala je, pošla prema izlazu, ali se predomislila, vratila i sela pored njega. On je privuče bliže, poljubi i reče:
- Ja sam brz i preke naravi... uz tebe mogu biti bolji... potrudiću se. Ti si melem za moju dušu. Ako se oslobodim namesnika, nas dvoje ćemo vladati Srbijom...
- Bože, zdravlja! Rano je o tome govoriti! - Da sada ne predviđamo... priznajem, volim kraljice iz bajki... a one prave još više.
- Znam, ali ako se proglasim za kralja, ti ćeš biti prva srpska kraljica, posle kosovskog poraza...
- Dobro bi bilo da Srbija bude kraljevina, a ti u njoj pravi kralj. I ja bih imala svoje dužnosti - rekoh, rano je...
- Proglasiću Srbiju... imaćemo svoje kraljevstvo... kao ono što si čitala u bajkama. Sami ćemo... ali, prvo će doći do rata... - reče, sa užasom na licu. Odmahnu rukom, kao da se branio od napada.




ČAŠA S MEDOM


NA licima ovog vladarskog para čitalo se sve ono što dvoje zaljubljenih mogu da dožive u prvim danima zajedničkog života. Medeni mesec je duže potrajao, pa su oni jedno drugom hteli i mogli da pruže mnogo istinske radosti.
Prilikom javnih pojavljivanja, na skupovima, narod ih je aplauzima pozdravljao. Mlada Natalija, srpska kneginja, ličila je na boginju, te je šarmom očarala svoje podanike. Svesno je htela da im se približi, nametne, da im udovolji u svakom pogledu. Počela je da izučava srpski jezik kod profesora Đure Daničića, koji je nekad podučavao i kneginju Juliju Hunjadi, ženu kneza Mihaila Obrenovića.
Natalija je počela da govori srpski, sa ruskim umekšavanjem. Milan je voleo sve njeno, posebno izgovor - kao da pevuši.

(Nastaviće se)