Narod slavi princa

Piše: Vojislava LATKOVIĆ
NATALIJA užasnuta, zaobljena, u poodmakloj trudnoći, prestala je da, kao ranije, održava balove i prijeme gospođa na dvoru. Strepela je za kneza i svoje nerođeno dete.
Bio je kraj jula 1876. godine. I dok su se vodile teške bitke na frontu, željno je čekala svoju tetku Katarinu Muruzi da stigne iz daleke Odese. Stigla je vozom, tačno kako se očekivalo. Milan se potrudio da i sam bude u Beogradu, ali je došao ranije, kad mu se nisu nadali.
Onako unezveren, direktno stigao iz rata, knez je bio besan, užurban, zabrinut za suprugu i dete. Po prirodi grub i bezobziran, perfidan i čudan, zamolio je Nataliju da, na diskretan način, kaže tetki da njeno prisustvo nije neophodno na dvoru, već da je bolje da se vrati u Rusiju.
Ovo bolno saznanje, kneginja je sa uvredom prihvatila i teško podnela, a Katarina se, pod izgovorom da je dobila telegram, vratila kući.
Kao što je Katarina nerado napustila dvor u Beogradu, tako su se i Natalijine sestre na insistiranje kneza, morale rastati od nje.
Nezadovoljna, povređena kneginja seti neku nelagodnost. Primeti da joj se stomak prilično spustio. Lekari, babice i gospođe na dvoru, rekoše joj da uskoro može da se porodi, otprilike za nedelju dana.
Tri puna dana trpela je nesnosne bolove.
Osetila je olakšanje i smiraj kad lekar uzviknu:
- Želeli smo i dobili naslednika! Sreća!
Svi su očekivali da dete bude napredno, veliko, ali se pokazalo suprotno. Dečak je bio nerazvijen, mršav, slab, sa dosta izduženim telom.
NAROD je slavio rođenje princa Obrenovića. Veselje je prelazilo u oduševljenje većih razmera.
Milan zadovoljan zagrli Nataliju, u znak zahvalnosti, a sina vide kao školovanog oficira koji će imati više kuraži od njega da stane na branik otadžbine.
Krštenje prestolonaslednika je izvedeno po ceremonijalu pravoslavne crkve, a kum, ruski car, mu je zvanično poslao blagoslov iz Rusije. Izričito je rekao da se odlučio za ime Aleksandar, ali nije uputio specijalnog izaslanika da ga zastupa.
Ovom svečanom obredu prisustvovale su mnoge uvažene zvanice iz Beograda, članovi diplomatskog kora, gosti iz inostranstva i članovi porodice kneza Milana Obrenovića.
Natalija, odvažna, zanesena, ushićena, uze svog sina, privi ga uza se, i poče da pozira sa njim za slikanje, kako bi se videlo da njoj liči.
- Ovo dete nam je uteha. Živeti se mora... ratovati se mora, izdržati se mora! - reče Milan Nataliji odlučno, dok je držala u krilu svog jedinca.
Knez poče da joj priča o svom daljem poslu, planovima i neizbežnom, predstojećem ratu.
- Morao sam da sazovem Veliku skupštinu - reče - pa da ona odluči da li ćemo produžiti... jer Rusija je zveckala oružjem i najzad objavila rat Turskoj (13. aprila 1877).
- Znam, kneže, oni nas pozivaju i prizivaju da nastavimo... greška je što smo, pre njihove dozvole, krenuli u borbe protiv nadmoćnijeg neprijatelja i dosta krvi je proliveno - prekorno reče - ipak ćemo nastaviti, uz Rusiju.
- Tako je, Natalijo! Teško ćemo se mi ikad oporaviti... Gde su izgubljeni gradovi Zaječar i Knjaževac? Poraz kod Đunisa je naša prava katastrofa... Trebaće nam ruska pomoć da bismo krenuli, nekako.
- Ljudi kažu da nije tvoja krivica zbog pogrešnog ratovanja ... nisam baš sigurna - dodade ona - bio si na frontu, ali si ga i napuštao, dolazio kući... sklanjao se, kneže...
- Ti me prekorevaš... Bio sam mlad, neiskusan, sa odsustvom lične kuraži. Sada bih već bio bolji, jer sam osetio dim baruta... ipak, jedan je život... - Ovoga puta moram biti odlučan.
Milan je telegramom izvestio ruskog cara da je Srbija voljna da se bori uz Rusiju, ali da joj treba još materijalnih sredstava, u novcu i vojnoj opremi. Tražio je tri miliona rubalja za obnovu stare i kupovinu nove spreme, a za sve vreme ratovanja da primaju stalnu svotu novca od milion rubalja mesečno. I dobili su izvesnu pomoć, ipak, mnogo manju.
Ulazak srpske vojske se odugovlačio, pa je i ruski car lično poslao Milanu jedan telegram 11. septembra. Za Milanovo oklevanje, zbog navodne nespremnosti, car mu je tada prilično zamerio.
Potvrdilo se ono što je Milan rekao Nataliji, da je rat velika nesreća za ljude. Velika Rusija protiv Otomanske imperije, nosila se teško, uz pomoć Srbije i Crne Gore. Posle prelaska Dunava, kreću preko Balkana prema Sofiji... i dalje.
Već su bili zauzeli Plevnu kad je srpska vojska, najzad, ušla i stala u borbene redove, sa dosta zakašnjenja.

POBEDA
DRUGI srpsko-turski rat počeo je bunom u Kragujevcu.
Sve ono što je Srbija trpela i gubila u prvom ratu protiv Turaka 1876. godine, u ovom drugom je nadoknadila i popravila. Ranije obeshrabrena porazima, gubicima svojih teritorija i ljudstva, sada je opravdala pobedama, uspesima, u bojevima 1877. godine.
Srpska vojska je zauzela Niš, Pirot i Vranje i tako uspela da znatno proširi teritorije u tim oblastima.
Došlo je do mira u San Stefanu 3. marta 1878. godine, između Rusije i Turske, a malo zatim i do revizije tog sporazuma, u Berlinu, 13. jula iste godine.
Srbija i Crna Gora su izvojevale svoju nezavisnost i teritorijalno proširenje. Tu odluku su potpisali, pored Turske, predstavnici velikih sila, u Berlinu: Nemačka, Austrija, Rusija, Engleska, Francuska i Italija. Bosnu i Hercegovinu je okupirala Austrougarska. Bugarska je smanjena. Rusi su, najzad, ušli u Besarabiju.
(Nastaviće se)