Masakr u dvoru

Piše: Vojislava LATKOVIĆ
MLADI kralj je priredio veličanstven doček svojoj majci.
Njenom pojavom i prisustvom, Beograd je bukvalno oživeo, izašao iz učmalosti i dosade, koje su najviše osećali pripadnici gradske elite. Te, 1895. godine na dvoru su se igrale moderne igre: polka, mazurka, kadril kao i lagani, neprevaziđeni tango i uzneseni, otmeni valcer.
Radoznale oči prisutnih pomno su pratile kako mladi kralj, sa ostalim svetom; deluje srećno i razdragano.
Kad je kraljica Natalija primetila još veću sinovu promenu u ponašanju, brzo je reagovala, spremila se sa Dragom, vratila u Bijaric, 30. septembra.
Mladi kralj preduze odlučne mere da nekako Dragu ubedi, nagovori da se posvađa sa kraljicom kako bi je odvojio od nje i doveo u prestonicu. Naravno, bez Natalije, koja je sada stupila u otvorenu borbu da mu ne dozvoli sramotu i takvo poniženje. I zaista, dolazi do zahladnelih odnosa između dve žene, u Bijaricu. Kraljica je Dragu otpustila iz službe zbog njene, navodne, neposlušnosti, a kralj joj je, kao nagradu, kupio kuću - lepu, prostranu - na uglu Svetosavske i Zorine ulice u Beogradu, da bi u njoj, kao prava gospođa, uživala.
Čim se obelodanilo njihovo sastajanje, Draga mu je savetovala da izbegava česte dolaske i zajednička sastajanja u njenoj kući. Opet je dobila poklon za taj savet. Saša joj je kupio drugu kuću u blizini dvora, kako bi je mogao viđati između rada dve sednice skupštine. U tim pauzama, dolazio je, grlio je i gledao kao anđela sa neba.
- Ja ću tebe usrećiti da uzletiš ka nebu i budeš moja boginja. Svi će postati ljubomorni kad te vide pored mene kao srpsku kraljicu, sa lentom preko grudi. Šta oni misle? Ti si od plemićke porodice Lunjevica, ali se kod nas, u ovoj seljačkoj zemlji, slabo ceni poreklo i ne zna ko je plemić, a ko običan građanin. Nisi ti, Draga, repa bez korena. A o tvojoj dobroti i privrženosti našoj dinastiji da i ne govorimo. Ti si moje sunce i moje zlato... moja golubica.
- Preteruješ, šeri, dragi moj Saša, ja tebe volim, ali treba da se oženiš kako dolikuje kralju - mladom, lepom princezom... u pravu su svi koji tako kažu. Oni ti žele dobro... kao i ja.
- Ne bi trebalo da me i ti ljutiš... oženiću se ja ... kako sâm osećam i mislim. Ne postoji žena na svetu osim tebe.
Kralj nije mogao duže da izdrži bez svoje drage, pa je počeo da se javno sastaje sa njom u njenoj kući. I dok su kola i ađutanti čekali ispred lepe Dragine vile, on je uživao, gledajući te divne, krupne oči i nežno, zajapureno lice, zaobljeno, nasmejano. Bio je spreman i da presto žrtvuje zarad ove žene.
NA braku su im čestitali ruski car Nikolaj Drugi Romanov i drugi evropski vladari.
Cela porodica Lunjevica: dve Dragine sestre i dva brata, dobili su tretman najuže kraljeve porodice. Njegovi ogorčeni roditelji teško su mogli da izdrže takve uvrede i sramotu od kojih je i narod zazirao.
Presrećni vladar male zemlje na Balkanu, tako zanesen idejama o čvrstoj vlasti i poslušnosti podanika, brzo im saopšti radosnu vest da je kraljica bremenita i da će, možda, dobiti naslednika prestola. Počele su u dvor da pristižu kolevke iz raznih krajeva, za prinovu.
Desilo se iznenađenje da kraljica Draga, i pored velike žudnje za materinstvom, nije mogla da ima decu.
Kraljica je bila očajna iako je odranije znala i sumnjala u mogućnost rađanja. Našavši se u nezgodnoj poziciji, odluči se da pribegne lukavstvu i da simulira kao da se nalazi u "blagoslovenom stanju". Kralj joj poverova, a ona uplašena, htede da mu podmetne sestrino dete, jer je Kristina u dogledno vreme trebalo da se porodi. Zaslepljeni Aleksandar verovaše Dragi, ne sluteći da bi ona, u toj prejakoj želji da ga usreći naslednikom, mogla da se upusti u neke nedolične radnje.
Pravovremeno izveštavana o stanju u Srbiji, brižna kraljica majka, sa gorčinom, čitaše pisma od prijatelja iz Beograda. Dosta razočarana sinovim naivnim shvatanjem položaja dinastije, zamišljaše svoju bivšu dvorsku damu kao glavnu prepreku za svoj povratak sinu.
Rešila je da prekine kontakte i da se više nikad ne vraća u zemlju.
NIJE prošlo mnogo vremena, saznalo se da kraljica Draga ne može biti majka. Njeno taktiziranje, pretvaranje i namere, brzo su osujećeni, otkriveni i osuđeni od javnosti.
Glas je dospeo u Bijaric i do Natalije, te je ona lično napisala pismo ruskom caru Nikolaju Drugom Romanovu da je Draga htela da podmetne tuđe dete njenom sinu. Kad se sve obelodanilo, izašlo i brujalo na sva zvona, domaće i svetske javnosti, počele su da se prave razne kombinacije sa dilemama i pitanjima: "Ko bi mogao da se pripremi da bude Aleksandrov naslednik? Možda od rođaka Obrenovića, ili jedan od dva brata Lunjevica?"
Svrgnuće dinastije Obrenović predviđalo se i komentarisalo kao sasvim moguće, prirodno rešenje. Kralj je izgubio poverenje kod radikala, liberala i naprednjaka. Niko mu više nije verovao. Pretili su mu atentatom, u koji on nije verovao. Polagao je veliku nadu u vojsku.
Pretnje atentatom, opšte nezadovoljstvo vladarskim parom Obrenovića, dovelo je do nesrećnog prevrata, u noći između 28. i 29. maja 1903. Te noći dvor u Beogradu zapljusnut je krvlju dvoje zaljubljenih koji su čvrsto spavali. Došlo je do organizovane zavere u vojsci, na čelu sa Dragutinom Dimitrijevićem Apisom. Na prevaru su ih domamili, tiho pozvali i sasuli im čelične rafale u grudi.
Narod se skrušeno, izbezumljeno raspitivao, gledao, komentarisao. A jedan oficir, sa fijakera, povika, na sav glas:
- Živeo Petar Karađorđević!

SMRT U BEČU
KRALJ Milan je ležao u bolesničkoj postelji, u Beču - razočaran sinovim izborom. Bio je u ropcu: bled, iznemogao, ali bez dugova.
Ovaj relativno mlad kralj, od četrdeset sedam godina, ipak, predoseti da mu je došao kraj. Stigla su ga nerviranja, neuredan život, piće, kockanje i provodi po inostranstvu. Izdahnuo je u tuđoj zemlji, sa rečima na usnama: "Neka živi moj mili sin, kralj Aleksandar!"
Obratio se Aleksandar Austriji da mu dozvoli prenos posmrtnih ostataka kako bi oca mogao dostojno sahraniti u Srbiji. Nisu mu udovoljili. Sahranjen je u Beču.
(Nastaviće se)