Bard pripovedanja

JEDAN od znamenitih pitomaca Tekelijanuma bio je Veljko Petrović koji je studirao u Pešti prava (on je govorio "Jogove"), ali su protekle mnoge godine kada ga je put naneo u grad svoje mladosti, tada već kao renomiranog književnika, pripovedača i člana Srpske akademije nauka. Bio sam tada dopisnik Tanjuga kada je Veljko došao u posetu svom prijatelju Mirku Tepavcu koji je bio ambasador u Budimpešti. Svima nama koji smo se tom prilikom sreli s njim ostao je u nezaboravnom sećanju. Intelektualnac bez premca, kozer kakav se retko viđa, čika Veljko, kako smo ga zvlai, zabavljao nas je svojim pričama od kojih je svaka bila anegdota.

U dva maha bio je predviđen za ambasadora u Budimpešti i oba puta su događaji omeli njegovo naimenovanje. Prvi put, neposredno pre rata 1941. godine, koji je Veljka zadržao u Beogradu. Nekoliko godina posle rata, naš ugledni pisac bio je već viđen na položaju ambasadora u lepom gradu na obali Dunava, gde je dve i po decenije ranije vidan trag ostavio prethodnik Jovan Dučić, ali je zbog Informbiroa i ova kombinacija pala u vodu. Da se to nije desilo zaista ko bi mogao da zameri da je na ovu dužnost otišao čovek takve književne reputacije, poznavalac Mađarske i Budimpešte u kojoj je završio pravne studije, čovek koji je govorio mađarski kao svoj maternji jezik. Ali, Veljko nije imao sreće. Ovako, došao je u privatnu posetu kada je Tepavac kao dobar domaćin upriličio nekoliko seansi na kojima smo mogli da uživamo u lepršavoj priči našeg barda.

A već je uveliko bio zagazio u osmu deceniju života.

PRIČA o popu Savi jedna je od onih koju je iz svoje pripovedačke riznice izneo na kraju, a mi smo uživali u lepim rečenicama punim pikanterija u kojima je bio nenadmašan. Pop Sava, da li iz Itebelja ili Melenaca, već se ne sećam odakle, u mladosti je drugovao sa patrijarhom Georgijem Brankovićem, ali se docnije utopio u "masnu" banatsku ravnicu u kojoj je godinama čameo dok ga iz letargije nije trgao poziv iz Sremskih Karlovaca: "Patrijarh vas zove u posetu". Opremio se pop Sava, uparadio kako i priliči kad ide u posetu glavi crkve, seo na voz i dovezao se do Karlovaca.

IZNENAĐENjE ga je čekalo već na stanici: četiri đakona u svečanim odeždama pomogla su popu Savi da siđe s voza i dopratila ga do okićenog četvoroprega kojim su se dovezli do patrijaršijskog dvora.

Tek tamo je počeo svečani ritual. Na ulazu u zgradu pred popom Savom dveri se same otvaraju, a iza svakih po nekoliko đakona klanja se popu Savi. Prolazi gost kroz jednu prostoriju i kako ulazi u sledeću, dveri se opet same otvaraju a iza svakih u odežde obučeni đakoni. Konačno Sava ulazi u najveću dvoranu, a u dnu, na tronu, s kamilovkom i štapom ukočeno sedi patrijarh Georgije i čeka popa Savu.

A pop Sava, prethodno poučen od popovske svete da na svaka dva koraka pred patrijarhom treba da se klanja do pada, tako i učini - klanja se, ide i klanja se dok sav zadihan ne dođe do patrijarha da mu poljubi ruku. A patrijarh, sedeći i gledeći, kako se Sava trudi, reče:

- Dobro, dobro Savo, ne preteruj sa klanjanjem, mogao bi tako debeo da prdneš.




O MLADOSTI

DOK je boravio u Budimpešti prisetio se čika Veljko svojih mladih dana i jedne devojke po imenu Dragice koja je još bila živa i stanovala u Sentandreji. Pripremajući se za posetu ovom gradu neko je od pratilaca pomenuo devojku Dragicu i upitao čika Veljka da li, možda želi da je poseti.

- Ne, ne, i ne rekao je čika Veljko, bolje da mi u sećanju ostane onakva kakva je nekad bila

Na rastanku, opraštajući se od budimpešte u koju nikad više ije došao, čika Veljko je sa setom rekao: "Nikad pod starost ne treba doći u grad u kojem vam je u mladosti bilo lepo".


(NASTAVIĆE SE)