Vožd kod komšija

Piše: Miloš ĆOROVIĆ
ZNAMENITI i pismeni Srbi na čelu sa Joakimom Vujićem, koji je često boravio u Sentandreji i povremeno dolazio u Budimpeštu, davali su predstave za srpski deo budimpeštanskog stanovništva. Zanimljivo je napomenuti na kakav je odjek naišao u Mađarskoj Prvi srpski ustanak pod Karađorđem. Tok ustanka, kako beleži Stojan Vujičić, praćen je sa velikom pažnjom, interesovanjem i simpatijama. Jedan mladi mađarski glumac Ištvan Balog je na osnovu savremenih novinskih vesti napisao pozorišnu igru u četiri čina pod naslovom "Crni Đorđe ili zauzeće Beograda od Turaka", čija je premijera predstavljena publici kao "velika junačka igra sa pesmama".

U jednoj od repriza tog komada javlja se kao kompozitor Kornelije Stanković, inače rođen u Budimu. Devojku Ružicu u tom komadu igrala je poznata glumica Sepataki, koja je kasnije zapisala: "Igrala sam i pevala na srpskom jeziku ariju koja je bila tužna."

I pored povremenih zabrana komada Ištvana Baloga kojeg je preveo na srpski Joakim Vujić predstava je davana nekoliko puta ne samo u Budimpešti već i u Segedinu i Novom Sadu, a kasnije u još nekim gradovima Srbije.

VI niste imali toliko plemića i visoke gospode kao mi, Mađari, ali ste imali bogate ljude koji su maštovitošću u trošenju novca i uživanjem u zabavama koje Pešta nudi prevazilazili i naše ovdašnje velmože.

Ovo je meni građaninu tada još postojeće Jugoslavije govorio jedan od najzanimljivijih ljudi koje sam sreo tokom skoro dvadesetogodišnjeg boravka u Mađarskoj, čuveni orijentalista Đula Germanus. Rođen u Budimpešti kao Jevrejin, Germanus se još u mladosti opredelio za islam. Od nekoliko stranih jezika najbolje je govorio arapski, postao je član svih arapskih akademija nauka, promenio je čak i svoje ime i prezime, i umesto Đule Germanusa postao je Abdul Karim, pa mu je to ime ostalo do kraja života. Ova napomena o našim ljudima koji su dolazili u Budimpeštu na provod, zagolicala me je, pa sam ga zamolio da mi nešto više ispriča o njima, jer je neke lično poznavao. A ta priča je više nego uzbudljiva.

- Vaši trgovci iz Slavonije i Srema, veleposednici iz Bačke, sandžački begovi, sinovi stasale buržoazije iz Srbije, aristokrate iz Zagreba ostavljali su čitave imetke u peštanskim kućama za provod i zabavu... Dolazak u Peštu bilo je ono "pravo uživanje", jer verovatno nigde kao ovde onaj ko je imao novca nije se osećao toliko silnim. Nigde, valjda, kao ovde nije se padalo na kolena u tom svetu kafana i kuća za uživanje, a oni iz južnih krajeva, osećajući pomalo i obavezu da se dokažu u velegradu - davali su i šakom i kapom.

U "HUNGARIJI", "Ricu", "Duni", "Mulenružu" i drugim mestima za provod počelo bi to s našim ljudima obično, usporeno i pomalo dosadno, da bi još prve noći u neko doba raspoloženje preraslo u orgiju kakva se ne pamti.

Novopazarski beg Hajrudin, kaže se u priči od pre dva veka, nosio je oko pojasa ćemer pun dukata kojima je plaćao troškove i nastavljao put u Beč, na drugu etapu svog "bećarluka" ako bi u ćemeru imalo još šta da zazveči. A najčešće nije ostajalo ništa. Jer, osim jela i pića i muzike, naši ljudi nisu bili imuni ni na lepe devojke koje su umele da budu umiljate i ispune svaku želju čoveka izdaleka.

Naši ljudi bili su većinom čvrsti, jaki, otporni, ali je bilo i takvih koji nisu mogli na nogama da izdrže trezni toliko koliko su bili duboki njihovi džepovi. Đoka Dunđerski, sin bačkog veleposednika iz Kulpina, lumpovao je po Budimpešti u godinama uoči Prvog svetskog rata ne žaleći novac koji je priticao s imanja njegovog "babe". Tandem koji smo sačinjavali Đoka i ja, nastavlja priču Germanus, bio je vrlo interesantan i jednostavan. Đoka je imao novac, a ja sam posedovao invenciju.
(Nastaviće se)