Mirko je Imre

Piše: Miloš ĆOROVIĆ
OTPOR tuđinu i stranom uticaju osećao sam za sve vreme boravka u krvotoku svakog čoveka mađarskog tla. Ponekad kada taj kvalitet nadiđu neka druga, tolerantnija svojstva, nastaje prenaglašeno osećanje vlastite vrednosti, neretko praćeno potcenjivačkim odnosom prema drugim nacijama. Razmišao sam šta to, na primer, drži Mađare tako homogenima, međusobno čvrsto povezanima. Zašto se Mađar, ma gde da se desi u svetu, dugo, dugo oseća Mađarom i teško, skoro nikako ne podleže asimilaciji, dok tu, na domaćem tlu, svaku drugu naciju za tili čas pretvara u svoju.

Ima nešto snažno, žestoko u mađarskom mentalitetu što neizbežni proces asimilacije manjina ubrzava i čini ga nezaustavljivim i pored povremenih napora vlasti da ga uspori.

Mađarska vlast je u jednom dužem periodu, pri popisu stanovništva radila na svoju štetu. Zapravo, broj upisanih pripadnika manjina množila sa tri da bi utvrdila približno pravo stanje. Ovo stoga, što u nekim manjinskim sredinama, kako kod Srba, tako i kod Hrvata, gde je asimilacija veoma uočljiva, sami pripadnici mnogo ne mare za svoju nacionalnost, pa se upisuju kao Mađari. Mađarska vlast je upućena na ovo i iz praktičnog razloga - da bi stekla prava da se brine za brojnu svoju nacionalnost koja živi u okolnim zemljama: Rumuniji, bivšoj Jugoslaviji, Slovačkoj.

POSLEDNJIH godina, valja reći, da mađarska vlada, naročito otkako je sistem samouprave donekle uhvatio korena, mnogo čini da se ranija praksa uspori ili prekine, pa su mnoge prosvetne ustanove dobile materijalna sredstva kako bi te ciljeve postigle.

Ipak, teško je da za kratko vreme, godinama i decenijama primenjivana praksa, uhvati korene. Donedavno srpskim roditeljima bilo je gotovo nemoguće da svom sinu daju ime Jovan, a ne Janoš, Petar je morao da bude Peter, Mirko - Imre, Josip - Jožef... Srbi su zato, pribegavali da svojoj deci pri krštenju daju stara imena koja nisu mogla da budu lako mađarizovana: tako na primer, davana su imena kao Stojan, Stanimir, Ljubomir, Stanko...

Poznavao sam ljude iz srpskih sela, nastanjenih nedaleko od Budimpešte, koji su sa svojim sinom uspevali da govore svojim, srpskim jezikom, ali ne i sa unukom.

Kad god bi mi vreme dopuštalo odlazio sam u posetu našim ljudima u Pomazu ili Sentandreji. Desilo se da je moja prva poseta "pala" 28. avgusta, na Veliku gospojinu, selu Lovri na čepelskoskom ostrvu koje je tog dana imalo seosku slavu. Tek oslobođeni rigidnog rakošijevskog komunizma, u novoj kadrovskoj socijalističkoj eri, Srbi su slobodnije i bučnije slavili svoju seosku slavu - bilo je tu i crkvenog pojanja i srbijanskih kola, koja su momci i devojke obučeni u živopisne nošnje do iznemoglosti igrali.

PRIVUKLA su me dva mladića, očigledno braća, koja su na tamburici svirali i pevali srpske pesme, takoreći bez prestanka. Dopalo mi se njihovo pevanje i prišao sam im, ali su mi uskratili želju da razgovaram. Mladići su besprekorno izvodili najrazličitije melodije i sve reči odlično izgovarali, ali se ispostavilo da ne znaju jezik na kojem pevaju. Pesma teče i to što najlepše može, ali razgovor ne ide. Ne znaju jezik na kojem su ih roditelji naučili da pevaju. Smisao davno naučenih reči izgubio se, a ostale su melodije.

Koliko je mađarska sredina jaka u nastojanju da sve mađarizuje, mogu da posvedoče mnogi primeri, a ja ovde navodim jedan koji zvuči gotovo neverovatno. Ispričao mi ga je vojni izaslanik pukovnik Jovo Antelj koji je službovao u Budimpešti u isto vreme kad i ja. On je, naime, za vreme Drugog svetskog rata bio interniran u mađarski logor "Šarvar", na austro-mađarskoj granici. S njim se tamo našao i njegov komšija Neđo Radović koji se nekako srećno izvukao iz logorskih žica još 1942. godine. Otišao je na rad u jedno selo prema čehoslovačkoj granici, tu se nastanio, oženio i zauvek ostao.
(Nastaviće se)