Jezik u srcu

Piše: Miloš ĆOROVIĆ
KADA je 1958. godine pukovnik Antelj došao u službu u Budimpeštu, rodbina pomenutog Neđe, koja je živela u jednom selu u Bačkoj, zamolila ga je da nekako pronađe Neđu. Kada ga je pronašao i stupio s njim u razgovor, ispostavilo se da je Neđo zaboravio svoj jezik. Na pitanje: "Zašto Neđo ne govoriš srpski?", ovaj odgovara: "Elfelejtetem" (zaboravio sam). Na drugo pitanje: "Jesi li ti Neđo Radović?", ovaj odgovara: "En vagyok" (da, ja sam). Živeći u zabiti, iako to nisu ni planine ni besputni prostori, već ravnica, takoreći na samom rubu centralne Evrope, naš Neđo zaboravio je sve, svoju domovinu, svoj jezik, sve što je naše, bilo mu je nepoznato. Strašna aždaja asimilacije progutala je kao i mnoge druge, i našeg Neđu.
Ovde su više nego igde nacija, jezik i patriotizam nerazdvojni pojmovi, što se može videti i osetiti na svakom mestu, u svakoj situaciji. Ta zaljubljenost u svoj jezik i opsednutost njime, ponekad ide do grotesknih razmera, što sam i sam osetio kada je moju suprugu koja je došla u Budimpeštu a da nije znala nijednu mađarsku reč, susetka Žuža, inače fina žena, svega tri meseca po našem dolasku u novu sredinu, upitala: "Gospođo Stefanija, da li s vašim mužem u kući govorite srpski ili mađarski?"
SAMO onaj ko je pokušao da uči mađarski, mogao bi da zaključi koliko je to đavolski težak jezik. Mojim mađarskim kolegama ponekad sam u šali napomenuo: "Vi ste u času rođenja talentovaniji od drugih naroda, jer vam predstoji učenje veoma teškog jezika." Jedan takav razgovor vodio sam u prisustvu kineskog dopisnika koji je, mucajući, potvrdio moje reči, rekavši: "Da, veoma težak jezik".
Sentandreja, to nekad napredno srpsko mesto, postalo je danas mađarski turistički izlog za pokazivanje strancima, a za nas Srbe tužno sećanje na nekadašnje naše prisustvo.
Sećam se jednog događaja koji me je istovremeno i rastužio i nasmejao. Ulicama Sentandreje šetao sam sa akademikom Pavlom Ivićem, ne krijući u glasnom razgovoru kojem jezičkom stadu pripadamo, a iza nas tapka svojim tihim jedva čujnim korakom jedna starica. Kad nam se približila, upita nas:
"Je l' te, jeste li vi Srblji?"
Okrenemo se i odgovorimo potvrdno.
"Sram da vas bude", reče starica.
Zagledasmo se, okrenemo se, bez reči, ali upitnog pogleda.
Ona još jednom: "Sram da vas bude, izgubili ste od Čivuta sa 6:0."
Stara Sentandrejka koja se još osećala Srpkinjom, načula je nešto o porazu jugoslovenskih fudbalera u igri protiv Izraela. Ponos što još pripada svojoj naciji, kosnuo je zbog neuspeha njenih zemljaka na nekom fudbalskom terenu u jednoj stranoj zemlji. Povređena nacionalna žica u ovoj starici još joj daje snage da istraje, ali je toga svega manje, jer izgubljenost u tuđini je vaoma prisutna.
PRIČA o našem zemljaku Maksi, koga sam posetio u jednom selu nedaleko od Đera, na svoj način je tužna.
U kući u kojoj je stanovao kao samac, siromaštvo se osećalo na svakom koraku. Sećam se da je na jednoj polici u kuhinji imao nekoliko desetina praznih boca od jugoslovenskih pića, što je još jedino podsećalo na zemlju kojoj je nekad pripadao i iz koje je potekao. Maksa je osetio moje sažaljenje, ali da bi dokazao da i on ima nečim da se pohvali, pozvao me je da pođem s njim u štalu da mi nešto pokaže.
U štali je mirno stajao konj vranac, kojeg je samo nekoliko trenutaka ranije Maksa istimario i čije su se sapi sijale.
"To je moj konj", rekao je ponosan na životinju, jedino što mu je ostalo od imetka.
Nema više ni konja, a i Maksa je, kako sam docnije čuo, umro. Setio sam se i tada, a više puta i docnije one bolne jadikovke Jaše Ignjatovića, rođenog Sentandrejca, koji je čamio u zatvoru u Vacu, s druge strane Dunava, i gledajući kroz prozor na svoj rodni gradić zaridao:
"Kad u Sentandreji jednom nestane Srba, a jedared će ih nestati, onda će im ogranak divnih planina biti grob, pokrov mirisovog zelenila, zvuk zvona njihovih hramova propratiće ih u večnost, a hramovi ostaće kao spomenici njihovog duha i života."
Nije tako davno bilo kad se u ovom mestašcu orilo: "Mi že Sentandrejci, celog sveta slavni."

SIMBOLI SNAGE
MNOGOBROJNE statue i poprsja (od rodonačelnika Arpada do Marije Terezije), slike, freske, gobleni, lusteri, tepisi i ornamentika sa pozlatom - sve deluje raskošno. Iznad svega je slika velikog mađarskog slikara Munkačija "Honfoglolaš" (dolazak Mađara) koja prikazuje rodonačelnika Arpada kako, dojahavši iz dalekih prostora bliskih Aziji, trijumfalno posmatra svoje mađarsko pleme, dok mu Sloveni zatečeni u Panonskoj niziji, valjda u znak pokornosti, prinose vodu, travu i grumen zemlje, što simbolično označava da mu kao jačem i silnijem predaju svoje reke, njive i livade.
(Kraj)