U ćeliji s Dražom

Krivokapić: Posle hvatanja Draže, vi konačno odlazite kući?

NEŠIĆ: Idem, a ne znam da nemam ženu... Dobro se sećam, kod kafane „Tri lista duvana“ naletim na tasta, kažem zdravo, kako je, gde je Dušica... On nešto hladan, pa znaš, ona je kod mene, tebe dugo nema, ona je u drugom stanju... Odem po ženu, vratimo se kući, sredimo se malo.

Krivokapić: Šta kažete ženi?

NEŠIĆ: Sad ću vam ispričati... Žena mi opisuje kako je izbezumljena trčala svuda, da me traži, kako je čak počela da veruje da sam ubijen... I, u jednom takvom raspoloženju, ja joj kažem, omakne mi se:
„Znaš, bili smo u jednoj velikoj akciji... Uhvatili smo Dražu Mihailovića!“

Krivokapić: A to je još tajna?
NEŠIĆ: Najveća i najstroža tajna! Moja žena je tada radila u partijskom komitetu Trećeg rejona... I ona, ne misleći ništa, onako, kao žena, da se malo pohvali da je njen muž uhvatio Dražu!... Sekretar Komiteta je bio, ne mogu imena tačno da se setim, možda Danilo Purić? Taj sekretar, uglavnom, sretne Krcuna, i kao da mu prigovori:
„Ti se ne hvališ, a vi doveli Dražu!“
Krcun negira, jednom, dvaput, ali ovaj će:
„Pa, rekla mi je Đoletova drugarica...“
Krcun opet negira, pa brzo nazad, u kancelariju... Stiže mi poruka, da se hitno javim kod Krcuna. Znao sam, kad god me Krcun zove, odmah dva pištolja, ide se u akciju... Lepo me pri­mi, hoćemo li da popijemo, hoćemo po rakiju... Sedimo tako, kad Krcun:
„Je li, Đole, jesi li ti rekao nekome da smo uhvatili Dražu?“
Ne pada mi na pamet žena, kažem da nisam... Ali kako je Krcun izustio - gde ti radi žena? - meni sve jasno.
„Jesam“, šta sam mogao, „ženi sam rekao...“
„Tako znači, Đole“, uozbiljio se Krcun, „ti došao kući, digla ti se kita, pa da se pohvališ: Uhvatio sam Dražu! A mi smo se dogovorili...“
Stvarno, dogovorili smo se, nikome ni reči... Objašnjavam, prihvatam grešku, ali opet Krcun, da je to velika stvar, da smo mi oficiri Udbe, ne popušta:
„Nije samo da si pogrešio, to je i za kažnjavanje...“
I meni već prekipelo... Nisam izdržao:
„Pa, dobro, druže Krcune, i ti si grešio u životu... Izgibe cela Prva šumadijska brigada u Prijepolju, pa šta!“
Tada se smračio... Samo je procedio:
„Slušaj, za srce si me ujeo!... Trideset dana zatvora! Znaš gde je Draža, tamo idi!“

Krivokapić: I vi kod Draže, u ćeliju?

NEŠIĆ: Ne u ćeliju, u sobu. Draža je imao sobu sa krevetom... U ulici Kneginje Ljubice (Zmaj Jovina), gde je bila Udba za Srbiju, na III ili IV spratu, za Dražu je bila oslobođena jedna velika kancelarija, uneti krevet i sto. Dobijao je hranu iz ho­tela „Prag“ po jelovniku, mogao je da bira, redovno je primao ci­garete... Imao je i rakiju, mogao je da pije koliko je hteo. Pio je malo više, tako da sam i ja s njim počeo da dobro pijem rakiju. Sedeli smo po ceo dan.
Nisam sve vreme bio kod Draže, ostao sam pet-šest dana.

Krivokapić: Koju je rakiju pio Draža?

NEŠIĆ: Šljivovicu, prepečenicu...

Krivokapić: O čemu ste razgovarali?
NEŠIĆ: Nisam znao mnogo iz Dražine biografije... Dopalo mu se da je moj ujak general Cukavac, jedno vreme upravnik Vojne akademije, gde je Draža predavao topografiju.
Kad sam ga pitao za porodicu, kazao je da je imao jednog sina koji je poginuo na Zelengori, 1943... Bio je četnički poručnik. Tada, kada su četnici razbijeni, i Draža je bio tamo. Iz njegove priče, kako sam shvatio, jedva je i on uspeo da se izvuče i da s nekim popom pređe Drinu, da se vrati u Srbiju.
Na moju primedbu, da ima ženu i još jednog sina i ćerku, da su oni u partizanskim jedinicama, da su članovi SKOJ-a, odvratio je da o njima ne želi da govori, da to nisu ni njegova deca ni njegova žena.

Krivokapić: Delovao je uznemireno?

NEŠIĆ: Ne, u samom zatvoru delovao je staloženo... Ve­ro­vatno je mnogo razmišljao o akciji, kako smo ga uhvatili, ka­ko smo došli do njega. Jer, uvek nam je delio pohvale, da smo hrabri, da smo dobri obaveštajci... Prosto, kao da je hteo da ka­že, da on nije imao takve ljude pored sebe, kakvim smo se mi pokazali.
Pričao je neke obične stvari iz svog života, kad je bio vojni ataše u Bugarskoj, posle u Čehoslovačkoj... Ali iz profesionalnog života, a bio je, kažu, vrhunski obaveštajac, iz tog dela svog života ništa nije pričao.

Krivokapić: Kakav je utisak ostavljao kao ličnost?

NEŠIĆ: Ja sam - a verujem da je to bilo mišljenje uopšte, svih nas ratnika - mislio da je Draža posebna lična snaga, kompletna ličnost, čovek koji komanduje u ratu, koji ima veze po svetu, sa Englezima, sa Rusima... A u stvari, dobroćudni jedan dedica, jako mali, sitan, mršav, kad bi ga sreo na ulici pomislio bi: pa, ovaj ne može ni dve ovce da čuva, a kamoli da bude komandant pokreta.

Krivokapić: Ostali ste u zatvoru svih 30 dana?

NEŠIĆ: Svih. Ali ni tu nije kraj... Zovne me Krcun i kaže da je sve ispričao Rankoviću, i da Ranković traži da dođem na razgovor kod njega. Kažem Krcunu, gde Ranković, lakše je bilo otići na robiju nego kod Rankovića... Šta ću, Ce-Ka je bio u „Maderi“, odem tamo. Jedan ogromni kabinet u crvenom plišu, Ranković je tog dana bio u generalskoj uniformi... Ustao je, oslovio me sa vi:
„Druže Nešiću, sedite...“
Seo je preko puta mene, pitao o svemu, ispričao sam mu svoju biografiju, sve je lepo saslušao. Baš sam pomislio: eto, umro si živ, a on je fini čovek... Kad je počeo da me reže! To što sam rekao ženi, to je maltene ravno izdaji! Mene oblio znoj, zacrveneo se.

Krivokapić: Ne možete da kažete kao Krcunu?

NEŠIĆ: Ništa. Ćutim i trpim... Kad se uverio da me je dobro ošurio, onda kaže da sam, ipak, bio dobar ratnik, dobar komunista, sve najlepše, taman sam pomislio da je sad gotovo... Tada opet on, sve oštrije: zar udbovac sme da kaže šta radi, to je najveća tajna, to nikom ne sme da se kaže, sve tako. Pa, opet pređe na blaže stvari... Na kraju, ustane i kaže:
„Kažnjavam te partijskim ukorom! Nikom ne smeš da kažeš da sam te kaznio, a moja je stvar skidanje kazne!“
Ja, na vrata.

Krivokapić: Da li su Krcun i Ranković Kalabiću lično garantovali život?

NEŠIĆ: Ne znam... Kalabić nije imao drugog izlaza. Mi smo se s njim i zafrkavali, govorili mu: slušaj, Nikola, kad ovo svršimo, gde ćeš, hoćeš li u Rusiju? Neće. Hoćeš li na Zapad, daćemo ti "lovu"? Kaže: pa, da me ovi moji ubiju... Bio je bespomoćan, jurio je za nama kada smo uhvatili Dražu i pitao: hoćete li me sada ubiti?

Krivokapić: I Kalabić nije ubijen?

NEŠIĆ: To su priče... Da smo ga pustili, ljudi bi ga rastrgli. Ja ne znam ceo dogovor Krcuna i Rankovića s Kalabićem. Ali znam nešto drugo: kad je Draža streljan, približno tada je i Kalabić ubijen. Sve vreme je bio u zatvoru, istina u komfornom zatvoru. Dobijao je hranu iz hotela „Prag“.

DOŠTAMPAN TIRAŽ
KNJIGA Bore Krivokapića "Bes/konačni Tito (i Krležine 'masne laži')", koju su objavile "Novosti" u tiražu od 20.000 primeraka, rasprodata je za samo pet dana. Zbog ogromnog interesovanja čitalaca doštampano je još 10.000 primeraka. Iz ove knjige smo preneli šire izvode.