Kao u zatvoru

Piše: Novica PEŠIĆ
     DUGI dani nemirnog leta 1991. godine, teško odmiču. Neizvesnost i zebnja uvlače se u svačiju dušu. U Hrvatskoj se velikom brzinom širi opšta netrpeljivost i antisrpska histerija, koja preti da zahvati i Bosnu i Hercegovinu...
     Stručnjaci procenjuju da u toj, još uvek, jugoslovenskoj republici ima pod oružjem oko 100.000 bojovnika.
     Reke izbeglica idu prema Srbiji! Srpske oblasti u Republici Hrvatskoj još uvek opstaju...
     Strepe majka Anica, brat Dobrivoje i ujak Radisav i mole se Bogu da njihovom Coletu bude sve najbolje.
     Da majka ne brine, javio se pismom. Ono će, tako je sudbina htela, biti i poslednje:
     "... Mama ja sam u kasarni u Bjelovaru. Nemoj se sekirati, jer sam na sigurnom mestu. Kod nas nema problema, a i smiriće se ovo...", tešio je majku i rodbinu Stojadin, iako je znao da se stvari svakim danom pogoršavaju.
     "... Ako imaš mogućnosti, pošalji mi neki paket. Pripremi one kolače na presu i dodaj još nešto, jer znam da nemaš para, da jedva sastavljaš kraj s krajem. Nemoj da pomisliš da sam bekrija, ali ako imaš pošalji mi i litar rakije da počastim drugove..."
     Spakovala je sve što je želeo. I rodbina, kada je čula da se njihov Cole javio posle prekomande, želela je da u paket stavi svoje pozdravlje, makar rumenu jabuku, za zdravlje. U paket je stavljeno i opširno pismo koje je započela majka Anica s najboljim željama, a završili brat Dobrivoje, ujak Radisav i ostali rođaci: Milivoje, Vesna, Dragan...
     Paket je otišao u Bjelovar, a da li je i stigao do odredišta?
     - TIH dana se u Hrvatskoj pakao produbljuje. Bjelovarski garnizon, čiji je komandant pukovnik Rajko Kovačević, hrabri Grmečlija iz Velikog Radića kod Bosanske Krupe, šesnaestog jula 1991. godine, posetio je general Vladimir Trifunović. Major Milan Tepić, pomoćnik komandanta za borbenu tehniku, zapisao je u svoj ratni dnevnik.
     "Situacija nikakva. Svi smo tužni, beznadno tužni posle slovenačkog noža u leđa. Mnoge starešine su potištene. Ne znaju šta im je sa porodicama. Ostalo se bez novca. Pušači nemaju cigarete i hrana nikakva. Neizvesnost na sve strane. Od generala svi zdušno tražimo da idemo iz grada prema poligonu u Gakovu, jer tamo prema Grubišnom polju i Daruvaru su srpski krajevi. Pitamo šta je sa obećanom popunom, jer nova hrvatska vlast otvoreno naoružava stanovništvo, mađarska granica je potpuno otvorena, a na svim putnim pravcima postavljaju se mnogobrojne barikade.
     General Trifunović nas hladi konstatacijom da preterujemo. "Ništa neće tako biti, kao što vi mislite", kaže. "Biće gore", kaže major Stefan. General nam još dosoljava ranu da je naređenje odozgo da se svaki objekat mora čuvati i braniti od eventualnih provokacija. Jedan kapetan pita generala šta će biti sa porodicama starešina. General Trifunović mu nije ništa odgovorio. Mi od maja ne izlazimo iz kasarne, pucaju na stražare i zaustavljaju naša vozila, a on nema ni reč da kaže."
     U SRBIJI i drugim krajevima se sa zabrinutošću prati vojno-politička situacija u Hrvatskoj! U narod se uvukla nekakva crna slutnja. Nespokoj i u porodici Mirković. Cole se ne javlja, a niko ne ume, ili neće, da kaže šta se zapravo zbiva u Hrvatskoj, posebno u Bjelovaru, gde on služi vojni rok.
     - Vidiš, Milane, situacija je sve gora i gora. Korpus nam je otišao k vragu. Moral posle Slovenije nikakav. Nego da vidimo šta ćemo da radimo. Kakve ti imaš prijedloge? - pita na jutarnjem referisanju pukovnik Kovačević majora Milana Tepića, svog pomoćnika.
     "Druže pukovniče, zmije će da rade svoj posao, a mi ćemo raditi svoj. Imam obaveštenje da civili pod oružjem svakodnevno i upadljivo se muvaju oko našeg skladišta u Bedeniku. To je, ipak, dvadesetak kilometara od Bjelovara. Ja bih vam predložio da Bedenik bude moja briga."
     To su bili dani odluke i dani akcije. Ništa se nije smelo prepuštati za sutra. Svi su to u Bjelovaru znali, pa i vojnik Stojan Mirković. Mirno je prihvatio naređenje da sa grupom vojnika obezbeđuje vojno skladište u Bedeniku.
(Nastaviće se)