Smrt strogo pov.

Piše: Novica PEŠIĆ
CRVENI kr­st u Za­gre­bu i Bje­lo­va­ru saopštava da Sto­ja­di­na ne­ma na nji­ho­vim spi­sko­vi­ma.
Maj­ka Ani­ca i brat Ra­di­sav od­lu­ču­ju da sa­mi na­sta­ve tra­ga­nje za svo­jim Co­le­tom. Uklju­ču­ju se u ka­ra­van auto­bu­sa ko­ji sa maj­ka­ma iz Sr­bi­je kre­će u Hr­vat­sku. Kad su sti­gli u Bje­lo­var, iz gru­pe za­ro­blje­nih voj­ni­ka do­ve­li su jed­nog mla­di­ća iz Če­lin­ca kod Ba­njalu­ke, ko­ji je po­sve­do­čio da je Sto­ja­din Mir­ko­vić po­gi­nuo u eks­plo­zi­ji skla­di­šta u Be­de­ni­ku.
„Pa vra­ti­te mi de­te, iako je po­gi­nuo“, zajecala je majka!
Ume­sto od­go­vo­ra, po­ka­za­li su sa­mo nje­go­vo ode­lo.
Surovu isti­nu potvrdili su i dugi očevici - uče­snici kr­va­vog pa­kla u skla­di­štu Be­de­nik kod Bje­lo­va­ra. Njihova sve­do­če­nja objavio je Jo­van Sto­jić, no­vi­nar iz Va­lje­va:
- Ja sam u Be­de­ni­ku bio ko­man­dir vo­da. Dosta na­ših voj­ni­ka je, sa­znav­ši šta se sve pri­pre­ma, po­be­glo. Osta­lo nas je de­se­tak voj­ni­ka i sta­re­ši­na sa ma­jo­rom Te­pi­ćem na če­lu. Bi­li smo pri­nu­đe­ni da na br­zi­nu ob­u­ča­va­mo po­je­di­ne voj­ni­ke. To sam uči­nio i sa Sto­ja­di­nom Mir­ko­vi­ćem, ko­ji je bio vo­zač tran­spor­te­ra, ali je ospo­so­bljen i za ni­šan­dži­ju. Ka­da je tog kob­nog 29. sep­tem­bra ne­ko­li­ko sto­ti­na bo­jov­ni­ka i me­šta­na po­ku­ša­lo da se do­če­pa ogrom­nog rat­nog ple­na, na­stao je pa­kao. Mi smo se bo­ri­li sve do po ­pod­ne ka­da su nas za­ro­bi­li. Me­đu­tim, Mir­ko­vić, ko­ji je po­ka­zao iz­u­zet­nu hra­brost, po­žr­tvo­va­nost i od­va­žnost, ni­je hteo da po­klek­ne, ni­ti da po­beg­ne sa po­lo­ža­ja. Bo­rio se do po­sled­njeg da­ha da sa­ču­va skla­di­šte, sve dok ma­jor Te­pić ni­je skla­di­šte di­gao u va­zduh.“
- Tran­spor­ter iz ko­jeg je dej­stvo­vao Mir­ko­vić po­go­di­la je „zo­lja“. Nje­go­vo te­lo su ne­gde sklo­ni­li, ali ni­su re­kli gde. Svi na­ši voj­ni­ci su ostali ži­vi. Je­di­no su po­sle di­za­nja skla­di­šta u va­zduh stre­lja­li sta­ri­jeg vod­ni­ka Ran­ka Ste­va­no­vi­ća iz Ni­ša, ko­ji je bio ko­man­dir stra­že. De­se­tak vojnika i ja, iako za­ro­blje­ni, ne­ka­ko smo pre­ži­ve­li... - potvrdio je pot­po­ruč­ni­k Sto­ja­n Po­po­vi­ć, tada na službi u Raškoj.
Vla­di­mir Stoj­ko­vić, vod­nik iz Kra­gu­jev­ca: - Mir­ko­vić je dej­stvo­vao iz oklop­nog bor­be­nog vo­zi­la, a ja sam le­žao dva­de­se­tak me­ta­ra od nje­ga. Vi­deo sam ka­da je „zo­lja“ po­go­di­la vo­zi­lo i čuo ka­ko Mir­ko­vić, ve­ro­vat­no smrt­no ra­njen, za­po­ma­že, ali ni­smo mo­gli da mu po­mog­ne­mo, jer su nas ga­đa­li i sa ze­mlje i iz va­zdu­ha. Ubr­zo je od­jek­nu­la eks­plo­zi­ja od 170 to­na pro­tiv­ten­kov­skih mi­na ... Mi smo osta­li ži­vi za­hva­lju­ju­ći to­me što smo le­ža­li. Ka­sni­je ka­da smo za­ro­blje­ni i raz­me­nje­ni, po­sle 42 da­na, u se­lu Hr­go­vlja­ni, po­tvr­di­li su da je uz Te­pi­ća hra­bro po­gi­nuo i je­dan naš voj­nik...
Sličnan opis trgičnog događaja u Bedeniku kod Bjelovara dao je i Alek­san­dar Sa­vić, re­zer­vni voj­ni sta­re­ši­na iz Va­lje­va, ko­man­dir ten­ka.
Zvanično obaveštenje o vojniku Stojadinu Mirkoviću porodici je stiglo tek 12. maja 1992. godine. Telegram je stigao od Voj­ne po­šte 9845 u Va­lje­vu.
U telegramu ko­ji je pot­pi­sao pot­pu­kov­nik Dra­go­slav Sta­nić, piše da je "pre­ma do sa­da pri­ku­plje­nim po­da­ci­ma od broj­nih sve­do­ka iz voj­ne po­šte 4848 u Bje­lo­va­ru i iz po­da­ta­ka sa spi­ska po­gi­nu­lih u Bje­lo­va­ru, a ko­ji je do­sta­vljen od hr­vat­skih vla­sti 20. fe­bru­a­ra 1992. go­di­ne, utvr­đe­no da je u Bje­lo­va­ru hra­bro po­gi­nuo 2. ok­to­bra 1991. go­di­ne Sto­ja­din Mirković i da je sa­hra­njen u Za­gre­bu na gro­blju Mi­ro­še­vac". Uz iz­ja­vu sa­u­če­šća, pot­pu­kov­nik Sta­nić po­ru­ču­je da se pred­u­zi­ma­ju sve me­re da se te­lo po­koj­nog Sto­ja­di­na pre­ne­se u rod­no se­lo.
Tu­ga i bol su za­vla­da­li ovim kra­jem. Maj­ka Ani­ca, Co­le­tov brat Do­bri­vo­je, ujak Ra­di­sav i tet­ka Sta­ni­ca zavijeni u crno.
(Nastaviće se)