Gosti kod Đorđa

Prilikom upada u rudničku tvrđavu, Tanasko koji smelo upade među iznenađene Turke sa Karađorđem i Stanojem Glavašom, obori jednog Turčina kuburom, a drugog koji uperi pušku na Stanoja Glavaša udari sabljom preko ramena, a zatim ga drugim zamahom dotuče.

Bilo je to njegovo prvo vatreno krštenje, a njegovu hrabrost i umešnost zapazi i Karađorđe, koji ga posle borbe pohvali pred dobrovoljcima.

Posle Rudnika, srpski dobrovoljci se sjuriše u Čačak, gde takođe iznenadiše Turke i uz pomoć austrijske vojske i srpskih dobrovoljaca koje je predvodio Aleksa Nenadović, koji pristigoše preko Maljena, zauzeše grad i u njemu zapleniše dosta oružja, vojne opreme i konja. Od svojih dobrovoljaca i zaplenjenih konja, Karađorđe obrazova veću konjičku jedinicu koju poče obučavati za dalje borbe prema Užičkoj Požegi i Užicama.

Karađorđe ubrzo pored Stanoja Glavaša zavole i Tanaska Rajića koji se istače i u borbi za oslobođenje Čačka. Njih dvojica su ga stalno pratili i bili veliki oslonac u daljim borbama srpskih dobrovoljaca, za Karanovac, Požegu i Užice.

TURCIMA tada pristiže velika pomoć iz Rumelije i Bosne, pa su se srpski dobrovoljci i austrijska vojska pod njihovim pritiskom morali povući na sever.

Došavši do Rudnika, Radič Petrović opet ovde uspostavi svoju bazu za srpske dobrovoljce, odakle su pojedine jedinice vršile ispade prema turskim teritorijama. Odavde su se Karađorđe, Stanoje Glavaš i Tanasko Rajić posebno istakli u suzbijanju velike turske vojske koja je od Užica išla prema Požegi, sa namerom da posle potiskivanja srpskih dobrovoljaca krene ka Beogradu. Vojsku je predvodio čuveni turski junak, megdandžija i vojskovođa Lomigora, koji je uvek u nastupanju išao na čelu svoje vojske.

Karađorđe obavestivši se o kretanju Turaka i ponašanju Lomigore je postavio Turcima zasedu u tesnacu pored Moravice. Poveo je sasobom Stanoja Glavaša, Tanaska Rajića i još nekoliko itaknutijih dobrovoljaca. Pustili su ih veoma blizu, a onda osuli vatru na Lomigoru i njegovu pratnju i pobili ih. Videvši da im je vođa poginuo, Turci se poplaše, nagrnu nazad i vrate se u Užice.

Pritisnut sa leskovačkim i novopazarskim Turcima koji su nadirali uz Despotovicu, Radič Petrović se sa srpskim dobrovoljcima morade povlačiti preko Jasenice ka Dunavu.

Ubrzo dođe do zaključenja Svištevskog mira između Austrije i Turske, pa se po tom ugovoru austrijska vojska i srpski dobrovoljci povukoše preko Save i Dunava.

STANOJE, njegov drug iz Glibovca Deli Marko, Tanasko i Milovan Đurić iz Stragara ostadoše u Banatu do turske amnestije, a onda krišom sa oružjem pređoše Dunav u blizini Grocke, odakle idući kradimice stigoše svojim kućama.

Presrećni što su se vratili svojim kućama zdravi i čitavi, Tanasko i Milovan prirediše čast kod svojih kuća na koju pozvaše svoju rodbinu, kumove i prijatelje, a u selu otpočeše priče o njihovim podvizima u borbama sa Turcima.

Mada su Turci objavili amnestiju za sve Srbe koji su se "ogrešili" u ovom ratu, oni su popreko gledali na sve srpske dobrovoljce i tražili načine da im se nekako osvete. Otuda su Tanasko i Milovan dobro prikrili oružje koje su doneli iz dobrovoljaca, zazirali od Turaka i izbegavali sa njima susrete.

Tanasko i Milovan Đurić se i dalje nisu razdvajali, uzajamno su se potpomagali u poljoprivrednim radovima, zajedno odlazili u lov, ribolov, seoska slavlja, pa na kraju kada je izgledalo da se sve smirilo i Turci zaboravili na srpsko učešće u zadnjem austrijsko-turskom ratu, počeše da odlaze pazarnim danima i na Rudnik, kao i Topolu, gde posetiše Karađorđa, koji ih neobično lepo primi, pogosti ih i pokaza im svoje imanje i stoku.

(Nastaviće se)