Kesica kao bomba

U DOBA primirja sa Turcima 1808. godine, bila je prilika i za Tanaska Rajića da se malo odmori kod svoje kuće u krugu porodice, da izgradi novu kuću, obnovi zgrade oko nje, uredi svoje domaćinstvo i imovinu.

U jesen te godine, u njegovoj kući u Stragarima obavljeno je i porodično slavlje, ženidba njegovog sina sa mlađom sestrom Janićija Đurića.

Na svadbu su došli i Karađorđe, Stanoje Glavaš i mnogi njegovi saborci iz mnogih bojeva sa Turcima.

Veselje je trajalo dva dana, gde se do iznemoglosti jelo, pilo, igralo, pevalo...

Te godine, pošto je organizovao proizvodnju artiljerijskog baruta u Požarevcu, dođe u Stragare ruski artiljerijski major Lavrov, sa istim zadatkom, koji se ubrzo sprijatelji sa Tanaskom.

Gotovo se nisu razdvajali. Pošto je Tanaskova kuća već bila prepuna, Lavrov se smestio kod Tanaskovog komšije i bliskog druga. Zajednički su se hranili naizmenično kod jedne ili druge kuće, sedeli i pijuckali medovinu i vino, šetali pored Jasenice, lovili... Jednom prilikom, Tanasko pokaza majoru Lavrovu tursku bombu, koju je sa smanjenim sadržajem dugo nosio u svojoj torbi, a do koje je došao prilikom oslobođenja Beograda (njih su upotrebljavale specijalne turske jedinice za odbranu gradova koje su ih bacale sa zidina tvrđave) i kada je on razgleda nagovori ga da njih dvojica pokušavaju da po ovom primerku izrade ustaničku bombu.

Opredelili su se za dosta manju od turske bombe, ali većeg dometa.

Za ove eksperimente Tanaskova žena im je sašila nekoliko lanenih vrećica.

LAVROV se opredelio za puščani barut.

Najveći problem im je bila izrada fitilja, kojim bi se palila smeša u kesici. Topovski fitilji koje je do tada upotrebljavala srpska artiljerija se nisu mogli iskoristiti, jer su bili brzogoreći.

Posle nekoliko proba, na kraju su došli do dobrog rešenja sa upredenom kudeljom, koja je bajcovana u ceđi od šalitre i pepela, od jasenovog drveta, a dodavan joj je usporivač gorenja.

Lanene vrećice su punili barutom, olovom i sitnim kamenjem. Da bi se vrećica mogla što dalje baciti, dodavali su joj malo uže. Vrećica se bacala okretanjem na užetu oko sebe i puštanjem u odgovarajućem pravcu, pošto dobije zamah.

Izvršene probe su davale zadovoljavajuće rezultate.

Ovaj svoj izum major Lavrov i Tanasko prozvaše "vatrenim kesicama". Tanasko ga pokaza Karađorđu i ustaničkim starešinama koji su se okupili na Karađorđevoj slavi Sveti Kliment u Topoli 25. novembra 1808. godine. Bili su oduševljeni, ali se posle dvoumljenja, ipak ne odlučiše za njihovu proizvodnju i upotrebu u ustaničkim jedinicama.

Karađorđe i ustaničke starešine su se bojali da kod njihovog paljenja i bacanja može doći do ranjavanja boraca. Smatrali su da su topovi, koji su se tada lili u ustaničkim topolivnicama u dovoljnim količinama, efikasniji i sigurniji. Mogli su da izbacuju đulad na veću daljinu i da kartečom pokrivaju teren neposredno ispred šančeva.

RAZOČARAN ovakvom odlukom, Tanasko rešen da u praksi isproba njihovo dejstvo, pripremi fitilje i vrećice za dvadesetak "vatrenih kesica" i ostavi ih na sigurno mesto u jednoj od zgrada svoga domaćinstva.

Kasnije, u bici na Taborištu, Tanasko Rajić je zahvaljujući upravo ovom izumu, napravio junački podvig.

Sve se zbilo u trenutku - kao da se zemlja prolomi. "Vatrene kesice" napraviše lom. One i puščana vatra svališe na zemlju nekoliko stotina Turaka i krdžalija. Oni sa čela, koji ostadoše živi, preplašeni i izbezumljeni počeše da se povlače.

Planuše i plastovi sena iza šančeva.

Tanasko naredi juriš pešadije iz rovova. Njegovi vojnici navališe na Turke, koji potpuno zbunjeni i pritešnjeni sa svih strana nisu umeli ni da se brane, već u strahu počeše da beže.

(Nastaviće se)