Sukob sa voždom

POSLE boja na Taborištu, Tanasko Rajić sa svojim odredom kreće u napad na turske jedinice na Velikoj Moravi. Noćnim prepadom sa Karađorđem ide na turski logor kod manastira Manasije, učestvuje u progonu Turaka uz Moravu, boju na Varvarinskom polju, kod Loznice i Crne Bare.

Krajem 1810. godine, međutim, došlo je do teških reči između Karađorđa i Tanaska Rajića. Iz neznanih razloga plahoviti Tanasko tada izjavi da više neće da zna za vojnu i vojevanje i povuče se u svoje Stragare.

Ostala je tajna kako je do ovoga došlo, jer nijedan ni drugi nisu o tome hteli ni reči da progovore.

Zbog ovog sukoba Tanasko nije učestvovao na skupštini ustaničkih starešina u januaru 1811. godine u Beogradu, kada su proizvedene za vojvode mnoge ustaničke starešine, daleko slabije od njega.

Ovo je potrajalo sve do leta 1812. godine. Za to vreme Tanasko se posvetio porodici i imovini, a najviše vremena je provodio u svom vinogradu i voćnjaku, družeći se sa svojim unukom.

Da bi nekako ubio vreme i zaboravio na sukob sa Karađorđem, često je išao u lov i šetao sa svojim unukom pokraj Jasenice, a obilazio je i ustaničku barutanu i razgovarao sa zaposlenim radnicima. Posećivao je i porodice svojih poginulih boraca, koje je smatrao kao svoje.

Janićije Đurić koji ga je posetio u Stragarima, primetio je da je Tanasko nekako bezvoljan i odsutan, da nije više onaj Tanasko uvek raspoložen za šalu i akcije.

Međutim, ovaj stari borac za slobodu srpskog naroda nije mogao dugo da miruje. Čim je od svoga prijatelja Janićija doznao da su Rusi pod Napoleonovim pritiskom potpisali za Srbiju veoma nepovoljan mir i da se nad Srbijom nadvila nova velika opasnost, kojoj sada Rusija nije mogla ukazati nikakvu pomoć, kod njega opet izbi uspavani patriotizam. Nešto se u njemu prelomi i on ubrzo pokaza spremnost da pređe preko svega što se zbilo sa Karađorđem i da se ponovo uključi u ustanički stroj. U pomirenju s voždom posredovao je njihov zajednički prijatelj Janićija Đurić.

KOBNE 1813. godine, Tanasko Rajić se sa svojim Jaseničanima nađe na odbrani južnog moravskog pravca, štiteći bokove Deligrada, zajedno sa odredima Stanoja Glavaša i Vula Ilića.

Ovde Tanasko povede gerilsku borbu s Turcima, napadajući na njihove kolone na Carigradskom drumu. Na kraju, kad bi obavešten da je pao Ravanj, a Karađorđe i većina ustaničkih starešina, boraca i njihovih porodica prešao u Austriju, i Turci upali u Beograd, on da bi spasao od uzaludne pogibije svoje preostale Jaseničane, raspusti ih kućama uz poruku da sa sobom ponesu svoje oružje, dobro se čuvaju od Turaka i budu u međusobnoj vezi kako bi se u slučaju povoljnih prilika mogli opet okupiti i nastaviti borbu.

Tanasko odbi predlog Vula Ilića i nekih drugih ustaničkih starešina da i oni pređu na austrijsku teritoriju u blizini Grocke, pa se sa nekoliko svojih boraca uputi u Stragare. Znajući da će Turci pohrliti u Srbiju zbog ustaničke barutane, Tanasko povede akciju da se narod sa stokom, žitom i najpotrebnijom imovinom skloni u zbeg na Rudniku na pogodno mesto, kraj reke Srebrnice, i da sa sobom ponese oružje i džebanu. Takođe je obezbedio da se u zbeg prenese sav zatečeni barut iz barutane i ona onesposobi za proizvodnju.

Po dolasku Turaka u planinu, Tanasko je na brzinu postavio brojnu zasedu, koja je gromovitim plotunom sačekala Turke. Tad se nađoše i Tanaskove preostale "vatrene kesice", pa su se preplašeni Turci dali u bekstvo ne zaustavljajući se ni u Stragarima, niti pak u njih više dođoše, sve do turske amnestije.

(Nastaviće se)