Svađa u porodici

SADA je jasno da na obalama Atlantika postoje dve vizije stvarnosti našeg sveta: američka i evropska. Razumljivo je, onda, da se nude dva zapadna modela svetskog reda. To stanje je moguće, pošto se svet više ne deli ideološki, društveno i sistemski na Istok i Zapad. Izronjavanju dva zapadna sveta, po mnogo čemu rivalska uprkos njihovog istog istorijskog i društveno-ekonomskog izvora. Svi znamo danas vrhunsku istinu: svet se vraća u sučeljavanje vodećih država okoštalog kapitalizma - „Zapad protiv Zapada“. Uistinu, nije reč o klasičnom sukobu zapadnih imperija, već upornom oblikovanju dve civilizacije kao prirodan plod vremena.
Vekovima su se međusobno sukobljavale evropske velesile. Sukob je uvek bio tragična ratna avantura. Ishod sukoba je odlučivao koliko o sudbini Evrope, toliko o sudbini sveta. Danas je situacija ohrabrujuća: prvi put se ne najavljuje sukob vodećih država Evrope. Ali, dešava se neočekivano: sukob interesa Amerike i Evrope u kapitalističkom izdanju. Doduše, ne cele Evrope, već „stare Evrope“ sa saveznicima, među kojima nisu, kao što se zna, Britanija, Holandija i ostale zemlje sa proameričkim vladama, recimo Poljska ili Češka. Sudar je za vodeću misiju u oblikovanju novog sveta, njegove kulture, socijalnog modela, politike...
DANAS je moguće reći da „stara Evropa“ ne želi da sledi Ameriku. Ona stvara strpljivo novu stvarnost. Tri su osnovna cilja Evrope - mir, razvoj i solidarnost, ali udruženi u raznorodnosti naroda. Filozofi govore o „heroizmu razuma“ protiv „mržnje svetlosti duha“. Evropa bi htela da bude model „kapitalizma humanog lica“, kao što se govorilo o „humanom socijalizmu“ prilikom sukoba u boljševičkoj porodici. To je „država blagostanja“ u kojoj je kvalitet života ispred sebičnog gomilanja bogatstva, a trajni zajednički razvoj važniji od materijalizma bez zakona.
Amerika prigovara takvoj Evropi da je antitržišna, da ima superzaštićenog radnika, da ne priznaje odlučujuću misiju sile, da trpi birokratizam nemoćne države itd., itd. Na sve prigovore Stare dame, talasi s druge obale Atlantika donose oštar odgovor: ako je Amerika protiv Evrope, to protiv se nalazi u Evropi! U osnovi, reč je o dva modela nacionalnog bića: u SAD pojedinci grade državu, u Evropi nacija gradi državu; u SAD država gradi demokratiju, u Evropi narod je izvor demokratije; u SAD se gradi država kapitala, u Evropi se želi država „socijalnog blagostanja“.
Na tim bitnim razlikama niču sada dve sve čistije civilizacije. Nepromenljiva je istina, dotle, da američki i evropski tabori pripadaju kapitalizmu, istom društvenom redu, istom sistemu vlasti, ali nisu isto, uprkos njihovog osnovnog zajedništva. Može se parafrazirati istočnjačka mudrost: jedna Kina, dva sistema. Zato su Amerika i Evropa jedan sistem, a dva tabora različitih interesa. To je kamen temeljac u odnosima dva vodeća jezgra modernog kapitalizma. Naglašene pukotine u civilizaciji globalnog kapitala ne isključuju ključnu istinu: iračka kriza je bila uzrok, a ne povod razlika koje su uskovitlale ideološke i političke strasti u atlantskoj porodici. Ipak ne sme se smetnuti s uma, da svi oblici kapitalizma počivaju na istim temeljima: tržišnoj privredi, zakonu jačeg, profitu...
TA ključna istina ne sme, uprkos svemu, da nas napravi slepim da ne vidimo da se raščlanjava kapitalistički sistem. Nikada u istoriji Evropa nije bila mirnodopsko spokojnija i bez ratnih sukoba vodećih sila. Na horizontima Evrope ne vidi se uzrok kontinentalnog rata, što uliva nadu da će biti rešeni preostali međudržavni problemi, na primer, državnih granica ili etničkih manjina, što je uzrok oružanih sukoba nekih „plemena“, posebno na prokletom Balkanu, kako je govorio Fransoa Miteran.
Raspad istrošenog hladnoratovskog reda, omogućen nestankom SSSR, izaziva sada svađalačko stanje u atlantskoj porodici. Uzrok je razigrana energija SAD da očuvaju privilegovan položaj u Evropi, njima nužan za supersilsku dominaciju prostorima planete. Stoga interesi SAD, među njima glavni strateški interesi, nisu obavezno istovetni interesima Evrope koja izrasta u savremeno izdanje udruživanja suverenih naroda. U žiži tog sudara je dilema: svet će biti unilateralan, dakle, američki ili multipolaran zasnovan na volji svih delova čovečanstva.
Američki „jastrebovi“ ističu, čak preteći, da se ne vidi kraj planetarnoj hegemoniji SAD, jer ona još jača i još se širi. Američki sistem sledi drevnu strategiju Rima ili Katarine Velike koja je rekla: „Ja nemam drugo sredstvo odbrane mojih granica, osim njihovog stalnog širenja.“ Bušov SAD sledi rusku imperatorku. Samim tim, neizbežna je militarizacija međunarodnih odnosa.

(Nastaviće se)