Rat nije politika

EVROPA se nije odrekla oružja, ali njen cilj nije da razornom silom postiže neokolonijalističke interese. Zato se Evropa udaljava od imperijalne Amerike. Tvrdi se u redovima američkih geopolitičara, recimo, Čarlsa Kupčana koji kaže: „Evropa će se uzdići neizbežno u glavnog konkurenta Amerike“. On najavljuje da SAD i EU neće uspeti da spreče „međusobno produbljivanje provalije“, da bi izložio crne ideje, svakako u sferi mašte: „Ako SAD i EU ne uspeju, uprkos svemu, da se pripreme za vreme posle Padž americana, onda će one uzrokovati da sukob civilizacija koji dolazi, ne bude između Zapada i ostalog sveta, već između podeljenog Zapada, njega samog.“
Razlaz između Amerike i Evrope, naročito je ispoljen 2003, prilikom Buševog samovoljnog rata protiv Iraka, ugrožavajući tako atlantsko savezništvo. Njihov svetski položaj je vrlo različit: Amerika je u ratu, Evropa je u miru. „Stara Evropa“ zna, svesna pouka istorije, da rat danas nije efikasno sredstvo spoljne politike, da izaziva nestabilnost i mržnju među narodima. Evropa ima još jednu poruku istorije: svet je svestan da neće biti stabilniji ako se Evropa udružuje protiv Amerike ili ako Amerika sumnja u vernost Evrope. Baš u odnosima SAD i EU se krije umnogome neizvesnost marša sveta u budućnost.
EVROPSKI zagovornici demokratskih vrednosti zastupaju politiku jačanja EU, ali ne u korist amerikanizacije Evrope, već uspona Evrope u vrednostima civilizacije Starog kontinenta, od Atlantika do Urala. Tradicionalan prilaz je izražen u želji da se Evropa ujedini i stvori supersilu, ali ne vojnu, koja bi bila protivteža američkoj. Ipak, u svetskoj areni se kristališu sve jasnije, koliko različite toliko suparničke međunarodne politike - američka i neamerička. Amerika se opredelila za strategiju: prvo sila a za njom demokratija, dok Evropa smatra nužnim da je demokratija na prvom mestu.
Robert Kagan je sročio gorke reči prekora susedima na drugoj strani Atlantika: „Devedesete godine nisu donele uspon Evrope među supersile, nego razgolićenje njene relativne slabosti". Početkom decenije, sukob u BiH je otkrio vojnu nesposobnost Evrope i njenu političku nemoć, a na kraju decenije, sukob na Kosovu je ukazao na malu evropsku vrednost u oblasti vojne tehnike i sposobnosti da vodi moderan rat... U najboljem slučaju, njena uloga se svodila da šalje trupe za očuvanje reda pošto prethodno SAD, samo njihovom snagom ili skoro, izvrše odlučujuće vojne operacije i stabilizuju situaciju. Kao što kažu neki u Evropi: postoji podela posla između SAD koje „spremaju večeru“, i Evropljana koji posle „peru sudove“.
Većina evropske elite ne odobrava američku siledžijsku ratobornost. Tako filozofi Žak Derida i Jirgen Habermas su ocenili da otpor Evropljana ratničkom razmetanju SAD, pobuđuje „rađanje istinskog evropskog društva i kulture“. Evropa je na Zapadu, ali je sve manje u američkom izdanju Zapada. Danas biti „zapadnjak“ znači biti - plod američkog kova. Evropa smatra da dominacija isključivo američke supersile u inače multilateralnom svetu, nije dobro za međunarodnu stabilnost. Evropa želi snažnu Ameriku, ona je potrebna, ali ne hegemonistički samovoljni amerikanizam, on je štetan. Evropa sebe ne vidi kao alternativu tradicionalnoj Americi, već je ona alternativa ratničkoj, militarističkoj Americi.
STANjE sveta potvrđuje dve istine: prva, SAD su supersila zapetljana u vrleti mnoštva nesila; druga, SAD nisu u stanju da kontrolišu nemirni svet, da postignu što obećavaju - mir, stabilnost, demokratiju i progres. Opasnost je u činjenici da nemoć Amerike ostavlja nespokojnu svetsku zajednicu. Utoliko više, pošto Evropa nema snagu da ponudi ostvarljivu alternativu. Projekt „stare Evrope“ je poštovanje multipolarnosti sveta, gde mesta imaju američki i evropski svet, neamerički i neevropski svet. Ekipa Buša mlađeg koristi pojam „subverzija“ u oceni takve strukture međunarodnog reda.
U Vašingtonu je rečeno da je još De Gol razbijao monolitnost Zapada, pošto je tvrdoglavošću, slabio solidarnost zapadnog tabora u jeku hladnog rata. Ta tvrdnja je dobila na snazi kada je De Gol odlučio da Francuska proizvede atomsku bombu, da napusti vojnu strukturu NATO, kada je otišao u zvaničnu posetu SSSR, da bi zagovarao Evropu od Atlantika do Urala. U Beloj kući su pitali: „Da li je Francuska naš potencijalni neprijatelj?“ Svu srdžbu moćnika vlasti u SAD je pokušao da prikrije predsednik Kenedi, kada je rekao u Parizu: „Svaki narod ima dve otadžbine - svoju zemlju i Francusku.“
Tumačenja svetskih zbivanja često su suprotna u Vašingtonu i Parizu. Kada Francuska zagovara „evropsku Evropu“, za SAD to je „antiamerikanizam". Za Francuze amerikanizam u proizvodnji Buša mlađeg, jeste „sabotaža mira“ i suvereniteta Evrope. U SAD optužuju francusku levicu, da je njen antiamerikanizam dopuna njenog antikapitalizma.

(Nastaviće se)