Isti svet - iluzija

O NESLOZI u Atlantskom savezu vrlo ubedljivo svedoči izjava Tonija Blera u američkom Kongresu u julu 2003: "Evropa treba sama da se bori protiv njenog antiamerikanizma koji se ponekada nalazi u njenom političkom nastupu. A Amerika treba da pokaže da se njeno partnerstvo zasniva na ubeđivanju, a ne komandovanju."

Ta ocena potvrđuje glavnu novost na Zapadu: da se razilaze osnovni interesi i stremljenja Amerike i Evrope. Valjda zato Havijer Solana je izjavio: "Ja sam se zabrinuo, kada sam čuo prvi put, da vrlo uticajne (američke) ličnosti se pitaju, da li raspad Evrope ne bi bio u interesu SAD." O takvom interesu SAD govori Kisindžer: "Podela Evrope na nacionalne države služi interesima Amerike koja može ustoličiti svoju dominaciju iskorišćavajući evropska rivalstva." Dakle, sve je dobro za SAD, što nije dobro za udruženu Evropu.
Niko, ili skoro niko, više ne brani tezu da su istovetni "stari svet" Evrope i "novi svet" Amerike. Donedavni šef kineske diplomatije Čijen Čičen zaključuje da je "vreme da se napuste iluzije da Evropljani i Amerikanci žive u istom svetu". Američki geopolitičar Čarls Kupčan ima zanimljivu opasku: "Istorija se vraća na polaznu tačku: posle odvajanja od Britanske imperije, SAD su se okupile u ujedinjenoj Federaciji i izronile kao dominirajuća nacija, da bi izazvale pomračenje velikih evropskih sila. Sada je red na Evropi da se uzdigne i odvoji od Amerike koja odbija da se odrekne njenih prvenstvenih privilegija."
TOMAS Fridman, uvodničar "Njujork tajmsa", nije se ustezao da sve što se dešava u odnosima Amerika-Evropa, svede na škrtu rečenicu: "Francuska je neprijatelj SAD." Ništa manje! Iz tako uskogrudih pogleda na Evropu, teško je prepoznati mudrost neophodnu u danas uzburkanoj američko-evropskoj stvarnosti. U četiri ključna vrela državne volje SAD: Beloj kući, Kongresu, Stejt departmentu i Pentagonu, jednodušno je osuđen otpor američkoj politici, posebno izražen u "grehu" evropske "trojke" - Francuske, Nemačke i Rusije, kada su se suprotstavile "preventivnom ratu" protiv Iraka. Gnev SAD je ispoljila Kondoliza Rajs: "Rusiji greh zaboraviti, Nemačku zaobići, a Francusku kazniti."
Bez sumnje, iza zvanično i javno proklamovanog savezništva Amerike i Evrope, kriju se zadnje misli i namere na obe strane Atlantika. Razumljivo, Evropa ne smatra Ameriku neprijateljem. Postoji zamašan strateški prostor gde su podudarni interesi Amerike i Evrope. To nikako ne treba dovoditi u sumnju. Međutim, više ne treba sumnjati da Atlantski savez nije što je bio, čvrst temelj savezništva naroda i država Zapada. Posebno dobijaju u važnosti ekonomsko-finansijske nesuglasice dve najveće svetske ekonomske sile, koje sve teže nalaze zajednički jezik.
VRELO nesporazuma nije, svakako, antiamerikanizam "stare Evrope". Tutorstvo u svetu je prestalo da nadire iz Evrope još pre celog veka, kada je svetsko tutorstvo počelo da nadire iz Amerike. Izuzev predstavničke demokratije i tržišne privrede koje ostaju zajedničke vrednosti i koje nisu ozbiljno dovedene u pitanje ni sa jedne ni sa druge strane, evolucija američkog i evropskog društva otkriva povećanje provalije u njihovom poimanju morala, kulture i politike, čemu treba dodati bitne razlike o ratu, miru, socijalnoj solidarnosti, imigraciji ili religiji. U pravu su oni koji tvrde: "Objasniti Amerikancima stanje duha Evropljana, zadatak je takoreći beznadežan."
Stiže se do zaključka: Amerika i Evropa neguju različite društvene modele i kulturu. Ništa ne može odvratiti SAD da ne slede duh militarizma i "razum sile", dok vrednost Evrope nije više moć oružja. Ipak, ne treba se zanositi idealizmom Evrope, što je potvrdila NATO agresija na Srbiju. Evropa ne brani isključivo svetski mir, već i te kako brani svoje interese, a to su interesi zemalja u vrhu ekonomskog razvoja. Svakako, Evropa je kapitalistička. Ali, evropski kapitalizam nije istovetan američkom superkapitalizmu.

SAD su primer privatizacije vlasti, privatizacije države, može se tvrditi, privatizacije života građanina, što, navodno, "nema alternativu". U društvenom i nacionalnom biću Evrope nije moguće, uprkos svemu, uništiti tragove životne filozofije satkane vekovnom umnošću i maštovitošću plejade neimara. Evropa se ne može odreći socijalnog bogatstva njene istorije, već na njoj treba da gradi budućnost.

(Nastaviće se)