Kineski zmaj menja svet

PREOBRAŽAJ Kine je preobražaj sveta. Mnogi danas vide vojnu opasnost u njenom buđenju. To je zabluda, jer Kina ne žudi za planetarnom hegemonijom. Njena poslednja želja, ona oslobodilačka, jeste priključenje Tajvana, koji njoj inače pripada. Ona nema ambicije da bude planetarni ideološki vođa, niti azijski oklopnik. Njen napor je dvojak: nacionalni preporod i otpor obnovi potčinjenosti tuđinu, prekjuče japanskom, juče sovjetskom, danas američkom.
Istini za volju, Kina je nerazrešen čvor, zagonetan i neizvestan. Jedino se može reći, da Kina stvara „drugi svet“. Ona je bila i ostaje van zapadne civilizacije, iako guta zapadni kapital, nauku i tehnologiju.
Sada, Kina energično nameće ekonomsko-socijalni razvoj kao novu životnu zapovest. Tu se pojavljuje „tržišni socijalizam“ sa elementima zapadnog kapitalizma, ali kapitalizam, čist proizvod Zapada, ne može biti kopiran u Kini, jer to bi značilo da se Kina odriče onog što čini njeno biće već 30-40 vekova.
Rukovodeća ekipa je povećala unutrašnju slogu, uživa poverenje znatnog dela stanovništva, manje zainteresovanog za političko ruho vlasti, a daleko više za lično dobro i životnu šansu u razigranom ekonomskom preporodu zemlje. Da li to Kina danas sledi elan Amerike, kada je ona osvajala Far njest?
Problem koji muči vodeće zemlje Zapada, pre svega Ameriku, jeste sadržan u pitanjima: Kuda vodi ubrzani ekonomski razmah Kine? Šta znači rastuća privredna i finansijska moć celog azijskog Pacifika? Da li Zapad silazi sa pijedestala planetarne ekonomije?
AKO se ima u vidu da strateško jezgro planete čini Evroazija, onda je uočljivo kako su ogromni strateški interesi SAD na Dalekom istoku. Utoliko pre, što je Kina postala član „svemirskog kluba“ sa SAD i Rusijom. Kina ne zapostavlja ni vojnu moć, iako nju ne jača paralelno sa ekonomskim „bumom“. Kineski vojni potencijal ima zasada prevashodno odbrambeni značaj, ali on dostiže takvu sposobnost da može biti upozorenje svakoj sili koja bi htela da se lati oružja.
U Kini prestiž dobija evropsko strateško opredeljenje. „Na Evropu treba uvek računati“, zaključak je vlade u Pekingu. Novi lider Hu Đintao je precizirao: „Evropa može i treba da igra značajnu ulogu u ostvarenju mira i razvoja u 21. veku... Kina i Evropa imaju podudarne zajedničke interese. Taj stav ima dva značaja: prvo, Kina dokazuje da je planetarna, a ne isključivo azijska sila na periferiji sveta, i da hoće da bude učesnik prilikom odlučivanja o osnovnim međunarodnim pitanjima; drugo, sve bitno što se dešava u svetu, povezano je sa istorijskim preobražajem Kine. Zna se, bez svrsishodnog stava domaćina u Beloj kući, Kina ne može rešiti osnovni nacionalni problem Tajvana, koji je kamen spoticanja u odnosima Vašingtona i Pekinga. Peking smatra problem Tajvana unutrašnjim pitanjem. Bela kuća nastoji, dotle, da protura ispod žita tezu da još postoje „dve Kine“, ne zato što poriču istorijsku pravdu o jednoj nedeljivoj Kini, već što to služi njenim diplomatskim potrebama prilikom velesilskog nošenja sa vladom u Pekingu.
U BELOJ kući vlada nepoverenje jer je Kina sve moćnija, razvijenija i zadojena izrazitim nacionalnim patriotizmom. Bivši šef nacionalne bezbednosti SAD demokrata Josef Naj tvrdi da „Kina postaje rizičan neprijatelj u samoproizvodnom proročanskom stvaranju“. „Njujork tajms“ je napisao da je „20. vek bio američki, a 21. vek biće kineski“.
Moguće temeljno strateško prestrojavanje sveta ulaskom u treći milenijum, posebno u oblasti Evroazije, gde SAD nastoje da nađu mesto pod suncem, omogućava da Moskva i Peking „zaborave“ svoje nesuglasice i protivurečnosti. Vlade dve zemlje smatraju „nepodnošljivim“ dolazak NATO na njihove granice. Peking tvrdi da vojni prodor SAD u Evroaziju, ugrožava nacionalnu bezbednost Kine i njoj preti „strateškim gušenjem“. „Kina se protivi“, ističe vlada, „svakoj izgradnji vojnih baza SAD u državama Centralne Azije“, jer to nameće atmosferu hladnog rata u Evroaziji. „Amerika će doživeti slom pod težinom dekadencije i kosmopolitizma". To je tvrdnja kineskih stratega, verovatno onih zadojenih ideologijom maoizma. Kina je zakoračila ekonomski duboko u svet kapitala, ali je misteriozna i nedodirljiva, kao da se ušančila u istoriju, što zbunjuje Ameriku.

K R A J