Biografija puna laži

Piše: Žika SREĆKOVIĆ
U NOVIJOJ svetskoj istoriji, podrazumevajući pod tim period od početka dvadesetog veka do naših dana, prodefilovalo je na političkoj sceni ili se na njoj još šepure svojim medaljama i lentama, počasnim doktoratima i akademskim titulama, više od šezdeset diktatora. U tu brojku nisu uračunati oni iz Latinske Amerike koji su preko noći dolazili na vlast i sa nje odlazili pre nego što su uspevali da zapamte put od svog kabineta do nusprostrija u predsedničkim palatama.

Vlast su osvajali uglavnom nasiljem. Dodatnu nesreću za svet, a naročito za njihove podanike, predstavljala je njihova težnja da tako osvojenu vlast zadrže novim nasiljima - bar doživotno.

Po oficijelnim biografijama i pojedinim romansiranim epizodama iz njih, svi diktatori neobično liče jedan na drugog. To su obično anđeli odeveni pretežno u generalske uniforme da bi lakše bili prepoznatljivi.

U friziranju diktatorskih biografija učestvuju, po pravilu, čitavi timovi, a svoj nemali doprinos pružali su i oni sami. Ukupan rezultat je groteskan. Tako ispada da su poznate njihove najskrivenije misli i najtananija osećanja, a da se ne znaju tako banalne stvari kao što su datumi i godine njihovih rođenja!

JUGOSLOVENI su godinama slavili Titov rođendan sa osamnaest dana zakašnjenja. Kad je to, najzad, otkriveno, objašnjenje koje je dato bilo je u najmanju ruku smešno. Da sve bude gore nego što jeste, ispostavilo se da ni sam slavljenik nije znao kad je rođen! Uzgred rečeno, čitav Titov život vrvi od sličnih "grešaka" i "crnih rupa".

Građani Ugande nikad nisu saznali tačnu godinu rođenja svog diktatora Idija Amina.

Ništa u boljem položaju nisu bili ni Iračani sa Sadamom Huseinom.

Bivši podanici centralnoafričkog cara Bokase i danas nagađaju koliko je njihov imperator imao dece. Kao olakšavajuća okolnost moglo bi da se uzme to što ni on sam nije znao.

Mnogi detalji, koji su uklanjani iz tih biografija, u dobroj meri mogli bi da objasne potonje ponašanje vlastodržaca.

Rodonačelnik čitave plejade diktatora marksističke provijencije Vladimir Iljič Lenjin rođen je, u Simbirsku, odsečenom od sveta, kao treće od šestoro dece u porodici Uljanovih. Roditelji su mu bili obrazovani: otac školski inspektor, majka, Nemica po rođenju, znala je pored maternjeg i ruskog, francuski i engleski, a bila je i muzički obrazovana, što je u to vreme bila privilegija samo imućnih.

Ono što se manje zna ili uopšte ne zna, to je da je Volođa, kako su ukućani zvali budućeg "učitelja proletarijata" kao beba imao nenormalno veliku glavu i veoma tanke, krhke noge, i da je često padao na glavu zbog njene težine. Prohodao je tek u trećoj godini.

Sve do pete godine roditelji su strahovali da im Volođa umno zaostaje u odnosu na vršnjake. A onda se dogodio volšebni preokret: naučio je, uz majčinu pomoć, da čita i piše. Od tada pa sve do završetka fakulteta, što se umnog napredovanja tiče, ispoljavao je sjajne rezultate. Ali, nešto nije moglo da se ispravi u njegovom slučaju. Ostao je do kraja života nedruželjubiv i "zakopčan".

Ni kao dete, ni kasnije, u zrelim godinama, pa sve do smrti, nikada nije ispoljavao emocije pred drugima niti pak nežnost prema bližnjima.

Nije se družio ni sa vršnjacima, ali ni sa ženama. Njegovi biografi uspeli su s teškom mukom da nađu samo jednu ženu koju je, izgleda, voleo. Ali, to nije bila njegova životna saputnica Nadežda Krupskaja. I to, po svoj prilici, nije bila telesna već neka druga vrsta ljubavi.

Sentimentalnost u privatnom životu, kao i u politici, Lenjinu je bila potpuno strana.

VOLOĐIN brat Aleksandar Uljanov, pripadnik tajne organizacije "Narodna volja", obešen je zbog učešća u neuspelom atentatu na ruskog cara Aleksandra Trećeg. Imao je tada 21 godinu, a Volođa sedamnaest. Nastojanje Lenjinove majke (kojoj je u međuvremenu muž umro) da izbavi sina završilo se neuspehom. Car je odbio njenu molbu da mu poštedi život.

Kakav je trag ostavila ova porodična tragedija u Lenjinovoj duši, ne zna se pouzdano. Sam Lenjin o tome nikada nije govorio. Po jednima, to ga je veoma pogodilo, jer je Aleksandar presudno uticao na njegovo političko opredeljenje. Drugi ne tvrde da ga je to obradovalo, ali napominju da Volođa nije bio baš u najboljim odnosima sa Aleksandrom. Ima i trećih koji smatraju da je prerana Aleksandrova smrt podstakla kod Lenjina želju za osvetom i da je zbog toga i srušio carizam. Da bi se dokazala ova treća tvrdnja, često se citiraju i Lenjinove reči, koje je navodno izgovorio kada je saznao da je car odbio Aleksandrovo pomilovanje: "Onda ćemo poći drugim putem", prepoznavši u njima revolucionarnu pretnju režimu. Ne zna se pouzdano da li je to on ikada rekao.

Nesporno je, međutim, da je Vladimir Uljanov posle bratove smrti počeo da se približava protivnicama carizma, kao i to da je i Aleksandru i njemu sklonost ka terorizmu bila zajednička, reklo bi se nasledna osobina.

DIKTATURA LENJINA
NA početku dvadesetog veka svet je živeo bez diktatora - sve do stupanja na političku scenu Vladimira Iljiča Lenjina i početka ruskog građanskog rata, koji će kasnije pobednici proglasiti Oktobarskom revolucijom. Lenjin je svoje diktatorske ambicije i postupke ostvarivao pod firmom "diktature proleterijata", tako vešto da su njegovi saborci verovali da im je nalogodavac bio sam Karl Marks.

Dvadesete godine "porodile" su trojicu novih diktatora - Benita Musolinija, J. V. Staljina i Antonija Salazara. (Lenjin je umro 1924, nasledio ga je Staljin)

Tridesetih godina postojećim diktatorima pridružila se petorica novih - Truhiljo (Nikaragva, 1933), car Haile Selasije (Etiopija, 1931), Hitler (Nemačka, 1933), Anastasio Somosa (Nikaragva, 1936) i Francisko Franko (Španija, 1939).
(Nastaviće se)