Očevi kao tirani

Piše: Žika SREĆKOVIĆ

U ONIM prećutnim delovima Staljinove i Hitlerove biografije postoje frapante sličnosti, naročito u periodu koji se odnosi na njihovo najranije detinjstvo.
Hitlerova majka, Klara Pelcl, nesrećno udata Hitler, kao i Staljinova majka Jekaterina Georgijevna, ništa srećnije udata Džugašvili, imale su po tri mrtvorođenčata pre nego što su donele na svet buduće diktatore, Adolfa i Josipa. I Hitlerov otac Alojz, austrijski carinski službenik, i Staljinov otac Visarion, gruzijski seljak, bili su pijanci i nasilnici. I jedan i drugi su bezdušno tukli svoje supruge. I jedna i druga su te torture podnosile bespogovorno, trudeći se da zaštite od njih bar svoje sinove.

Ni Hitler ni Staljin, kasnije, nisu pominjali svoje očeve, prema kojima su gajili mržnju do kraja života. Za razliku od Hitlera, Staljin je to učinio, koliko se zna, samo jednom, 1931. godine, u intervjuu datom nemačkom književniku Emilu Ludvigu, i to samo zato što nije mogao da izbegne odgovor na njegovo direktno pitanje.

Za torture kojima su bili izloženi Hitler i Staljin u najranijem detinjstvu saznalo se tek posle njihove smrti, od onih koji su neposredno bili prisutni tim porodičnim masakrima.

U sećanjima koje su zajednički opisali Hitlerov polubrat Alojz i polusestra Angela, na jednom mestu u knjizi daje se prikaz surovog očevog prebijanja Adolfa, dok njihova maćeha pokušava da zaštiti sina: "Videvši da otac ne može da savlada svoj neobuzdani gnev, ona, uplašena, odlučila je da zaustavi to zlostavljanje. Poturila je svoja leđa i tako pokušala da zaštiti Adolfa, ali to nije moglo da ga spase očevih udaraca."

Visarionom prebijanju sina često je bio je prisutan i Josipov ispisnik i prijatelj iz detinjstva Imeršvili. Prema njemu, te batine koje je on dobijao "bile su strašne", iako ih, po njegovoj oceni, "nije zasluživao". Imeršvili smatra da su baš te batine i načinile Staljina "mračnim i okrutnim, kakav je bio i njegov otac".

Mnogi smatraju da korene užasa u Trećem rajhu i Staljinovim logorima smrti treba tražiti u detinjstvu tih diktatora.
Staljin je ostao bez oca u 11. godini, Hitler u 14. Prvi je od oca nasledio sklonost ka alkoholu, drugi ka nasilju. Hitlerova jedina sestra Paula tvrdi u svojim sećanjima da ju je brat jednom prilikom istukao, isto onako kao što je nekada njega tukao njihov otac - bez nekog naročitog razloga. Ona je tada imala osam, a on 15 godina.

Oko Staljinovog pijanstva mišljenja su podeljena. Mnogi tvrde da je pio umereno, naročito posle smrti svoje druge supruge Nadežde Alilujeve, ali nije malo ni onih koji smatraju da se nije ni treznio, optužujući ga istovremeno da je on od najmlađeg sina Vasilija načinio notornog alkoholičara tako što ga je kao malog terao da mu "pravi društvo", dolivajući mu stalno u čašu gruzijsko vino iz flaše koja mu je uvek bila nadohvat ruke.

Ni Hitler, ni Staljin, kao uostalom ni Lenjin, ali i mnogi drugi diktatori, nisu znali za sentimentalnost ni u privatnom ni u političkom životu. Prošle godine je otkriven dokument iz kojeg se vidi da je Hitler lično potpisao naredbu da se usmrti jedna njegova rođaka, unuka njegovog strica, Alojzija. Ona je bolovala od šizofrenije i po nacističkim shvatanjima o čistoti nacije, nije imala pravo na život. Postupajući po Hitlerovom naređenju, upućena je u koncentracioni logor u Hartjamu, u Gornjoj Austriji, gde usmrćena u gasnoj komori.

Staljin nije ispratio do večne kuće svoju drugu suprugu Nadeždu Alilujevu, majku njegove dece, koja je 1932. godine izvršila samoubistvo. Kasnije, za vreme Drugog svetskog rata, odbio je čak i da razgovara o ponudi Nemaca da razmeni svog sina Jakova, koji se nalazio u njihovom zarobljeničkom logoru. (Kako je reagovao "hazjajin" kada je da njega stigla vest da je njegov štićenik i saveznik Tito razmenio sa Nemcima svoju ljubavnicu, može samo da se nagađa)
Srećno detinjstvo nije imao ni Saparmurat Nijazov, aktuelni diktator Turkmestana, nekadašnje sovjetske republike, koja je prerasla u samostalnu državu posle raspada SSSR. Oca, koji je poginuo u Drugom svetskom ratu, nije zapamtio, a majka i brat su mu stradali za vreme zemljotresa 1948. godine, pre nego što je napunio osmu godinu. Od tada pa sve do osamnaeste godine živeo je u domovima i internatima, ispunjen gorčinom i mržnjom prema rođacima koji su odbili da ga prihvate, kao i vršnjacima koji su bili bolje sreće od njega. U takvim, sve drugo samo ne prirodnim ambijentima, izrastao je u iskompleksiranu, nasilnu i bezobzirnu ličnost, čija je jedina opsesija bila da postane u životu "neko", ne birajući sredstva kako da taj svoj cilj i ostvari. A kad se konačno dočepao vlasti, pokušao je - i u tome je, bar do sada, uspevao - da višestruko nadoknadi sve ono što mu je u mladosti nedostajalo.


VOĐE IZ - RATA
DRUGI svetski rat pogodovao je sedmorici diktatora da dođu na vlast - šahu Rezi Pahlaviju, Josipu Brozu, Enveru Hodži, Kim Ilsungu, Mao Cedungu, Čang Kajšeku i Ahmedu Sukarnu. Sa političke pozornice su sišli Adolf Hitler i Benito Musolini. Prvi je izvršio samoubistvo, drugog su streljali italijanski partizani.
Najmanje diktatora se pojavilo pedesetih godina - Alfredo Stresner (Paragvaj, 1952), Fransoa Divalije (Haiti, 1957) i Fidel Kastro (Kuba, 1959). Svet su napustili Truhiljo (ubijen, 1953) i Staljin (umro, 1953).
Šezdesete godine donele su šestoricu novih diktatora - Moamera Gadafija (Libija, 1961), Park Čunghija (Južna Koreja, 1961), Ferdinanda Markosa (Filipini, 1965), Čaušeskog (Rumunija, 1965), generala Suharta (Indonezija), i Gnasingbe Ejademu (Togo, 1976).
(Nastaviće se)