Svi Brozovi ratovi

Piše: Žika SREĆKOVIĆ
NISU imali preterano srećno detinjstvo ni neki diktatori koji su imali oba roditelja. Majka potonjeg diktatora Ugande Idija Amina napustila je supruga i dom (ako se to stanište uopšte moglo nazvati domom) pre nego što je ovaj i stigao da upamti očev lik. Odrastao je uz majku koja nikada nije imala vremena za njega, jer se bavila prodajom talismana i svog tela ne bi li se prehranili. Prepušten ulici, Amin je brzo shvatio da se jedino može osloniti na sopstvene pesnice. Obilato ih je koristio i kao dečak, i kao mladić, (bio je armijski šampion u boksu), i kao diktator. Oca je sreo kasnije, kada je već bio odrastao i kada mu nije bio potreban. Kako tada nisu imali šta da kažu jedan drugom, nisu se više ni sastajali.

Srećno detinjstvo nisu imali ni mnogi diktatori čiji su roditelji imali stabilne brakove i živeli, uz svu bedu, u ljubavi i slozi.
Budući jugoslovenski diktator Tito morao je da čeka u red ne bi li mu roditelji posvetili ljubav i pažnju. Izgubivši strpljenje napustio je dom. Kako nije osetio njihovu ljubav, nije imao šta da prenese ni na svoju decu.
U mnogo dužem redu na nežnost i ljubav čekao je Titov prijatelj, diktator Centralnoafričke Republike i njen kasniji car, Žan Bedel Bokasa, koji je imao jedanaestoro braće i sestara. Nedostatak ljubavi u mladosti nije ga, međutim, omeo da kasnije ispoljava ljubav prema drugim ljudima. Ali voleo ih je na pomalo neuobičajen način. Kao dezert.

BOKASA je imao, po sopstvenoim priznanju, više od pedesetoro dece. (Zbog njihovog nestašluka i svojih prevelikih državničkih briga nikad nije uspeo da ih prebroji.) Ipak, jedan od problema bolje je rešio od svog oca. Bokasa stariji nije mogao u svakom trenutku da se seti imena i likova svoje dece. Bokasa mlađi taj tehnički problem rešio je na originalan način. Sva njegova deca nosila su na reverima bedž sa njegovim likom. Tako je on mogao u svakom trenutku da identifikuje svoje potomke kada su se igrala ili tukla sa decom iz susednog dvorišta.

Koliko su ti njegovi mališani morali dugo da čekaju da stignu na red da bi ih pomilovao bar po glavi, to oni najbolje znaju. Bokasa nije bio strog otac. Jedino je branio deci da jedu ljudsko meso u neograničenim količinama. Ne zato što je u osnovi bio humanista već što je smatrao da ljudsko meso ne doprinosi da deca očvrsnu. Zato su svi njegovi sinovi sanjali da što pre porastu i postanu carevi, kako bi jednog dana mogli da uživaju bez ikakvog ograničenja u omiljenoj poslastici svog očvrslog oca.
Tekući diktator Ekvatorijalne Gvineje Teodoro Obijagng Nguema Mbasongo tukao se za roditeljsku ljubav i naklonost sa još devetoricom braće. (U njegovom plemenu i domu ženska deca se ne iskazuju čak ni zbirno). Tu, s teškom mukom zadobijenu ljubav, preneo je potom na celu naciju. Da bi to postigao morao je da prevali dug put. Prvo je morao da osvoji vlast. Da bi to ostvario, morao je, za početak, da ubije strica. Kad je pokopao strica i njegove pristalice, nastavio je da ubija kako tu njegovu ljubav ne bi zloupotrebljavali i oni koji je ne zaslužuju. Prema njegovoj računici, što manje ljudi uživa u njegovoj ljubavi, to im veće parče te ljubavi pripada.

Biografije mnogih diktatora obiluju "crnim rupama".
Uprkos tome što je godinama bila pažljivo frizirana i peglana, biografija Josipa Broza puna je takvih "rupa". Nikada nije razjašnjeno njegovo učešće, kao i njegovo držanje, u austrougarskom pohodu na Srbiju u Prvom svetskom ratu. Tito u tom okršaju nije učestvovao kao nasilno mobilisani podanik i običan vojnik, poslat mimo svoje volje protiv svoje slovenske "braće", već kao pripremani i školovani carski pitomac, još od 1913. godine. Istina, on na tom kursu nije daleko dogurao. Čin koji je stekao odgovarao je onom koji je zaradio i Hitler bez ikakve škole. Ali, kaplari su bili ti koji su revnosno prenosili sva naređenja više komande, a često su ih sami obogaćivali ne bi li se istakli.

NA terenu gde se nalazila Titova regimenta, u zapadnoj Srbiji, počinjena su najveća zverstva na početku rata, od vešanja civila (muškaraca, ali i žena) preko ubijanja nejači do silovanja. Tito je izbegavao svaki razgovor na tu temu. Možda, prema njegovoj proceni, nije bilo politički zgodno da evocira uspomene iz rata, u kojem se obreo u ulozi okupatora. A možda su razlozi bili i mnogo ozbiljnije prirode.
Ništa nije jasnija ni Brozova kasnija vojnička "karijera", pošto je njegov 25. hrvatski puk neočekivano prekomandovan sa srpskog bojišta u Galiciju.
Period od njegovog ranjavanja, početkom aprila 1915, pa do povratka u Zagreb, 1920. godine, posebno je mutan. Zna se da su mu Rusi ponudili, kao ratnom zarobljeniku, da bira između logora i pristupanja jedinicama sastavljenim od pripadnika slovenskih nacija, koji su se ne svojom krivicom obreli na njihovoj teritoriji. Rusi su nameravali - i to nisu krili pred zarobljenicima - da ih upute u Srbiju ne bi li tako pomogli svojim saveznicima, a oni svojoj slovenskoj "braći" u nevolji. Tito je to odbio. Radije je izabrao sužanjstvo nego da pogazi zakletvu koju je dao Franji Josifu. Tu pogodnost iskoristio je neko od koga bi se to moglo najmanje očekivati - Alojze Stepinac. Ako je Stepinac bio licemer, šta je onda bio Broz?
Treća etapa Titovog života, od Kominterninog potrčka do dolaska na čelo KPJ, misteriozna je koliko i njegov dotadašnji vojnički i privatni život.

DOŽIVOTNI VLADARI
PRIRODNOM smrću, dok su još bili na vlasti, umrli su Josip Broz Tito (SFRJ), Kim Ilsung (DR Koreja), Mao Cedung (NR Kina), Čang Kajšek (Tajvan), Lenjin i Staljin (SSSR), Francisko Franko (Španija), Enver Hodža (Albanija), Antonio Salazar (Potrugal), Hafez el Asad (Sirija), ajatolah Ruholah Homeini (Iran), Gnasigbe Ejadema (Togo), Fransoa Divalije (Haiti), Luis Somosa Debajle (Nikaragva).
(Nastaviće se)