Okupator po ukusu

Piše: Žika SREĆKOVIĆ
NI do danas nije razjašnjeno da li je indonežanski diktator Ahmed Sukarno bio sin oca muslimana i majke Induskinje, kako je to zapisano u njegovoj zvaničnoj biografiji, ili je pak bio, ono što su svi tvrdili u njegovom rodnom mestu, Surabaji, na Javi, vanbračni sin nekog nadničara koji je radio na plantažama kafe. Ako je ovo drugo tačno, onda je donekle i razumljiv taj biografski falsifikat. Zar bi bilo uputno da se u biografiji "oca nacije" i "velikog vođe revolucije" nađe podatak koji bi upućivao na to da je njegova majka varala supruga?

Nije sporno da je Sukarno mrzeo Holanđane. To čak deluje vrlo patriotski, a Holanđani, kao okupatori, ruku na srce, nisu ni zasluživali bolji tretman. Ali, s druge strane, taj njegov patriotizam ima pomalo neprijatan vonj. On je mrzeo iz dna duše jedne okupatore, Holanđane, ali je tesno sarađivao sa drugim, Japancima, šaljući, na njihov zahtev, svoje zemljake na prisilan rad u Burmu, Tajland i Maleziju. Vlada u Tokiju je videla u njemu savršenog kvislinga, ali nije uspela da ga ustoliči, jer je u međuvremenu izgubila glavu pokušavajući da spase sopstvenu stražnjicu. Sukarno se potom vratio svojim znatno pouzadnijim neprijateljima, Holanđanima, i podario je svojim zemljacima slobodu, a oslobodicoima se ne gleda u zube već kroz prste. Zar to nisu učinili i Srbi u Titovom slučaju?

BIOGRAFIJA nekadašnjeg albanskog vlastodržca Envera Hodže vrvi od "herojskih" detalja. Iz nje su uklonjeni svi kompromitujući podaci, u potpunosti ili delimičo. Da bi se istakla njegova svestrana državnička kompetentnost, notirano je da je u mladosti bio i diplomatski službenik. On je zaista radio u albanskoj ambasadi, dok je studirao prava u Francuskoj, kao stipendista kralja Zogua. Ali, on je u ambasadi obavljao administrativno-tenhičke, a ne diplomatske dužnosti. Tako je ćata jednim potezom pera unapređen u diplomatu.

Kako status kraljevog stipendiste nije baš i bio neki revolucionarni domet, ovaj podatak je prećutan kao nebitan. Prećutano je i to da studije nije završio. Nije bio jedini neškolovani diktator. Naprotiv, sa završenom velikom maturom bio je obrazovaniji od polovine Titovog Politbiroa. Vešto je porećutano i to da studije nije završio zbog preterane revolucionarne prezauzetosti već zato što je, iako je bio kraljev stipendista, pisao pod pseudonimom pamflete protiv tog istog kralja. Dakle, bio je najuren iz "diplomatske" službe kao licemeran i nelojalan podanik. Ta karakterna devijacija krasiće ga tokom čitavog života.

To što je napredni omladinac Hodža napadao svog nazadnog kralja jeste za pohvalu, ali to što se nije odrekao te stipendije od mrskog mu Zogua ne svedoči baš o njegovom visokom proleterskom moralu. Sem ako nije u tome prepoznao revolucionarni put kako da sruši monarhiju - finansijski. Da li su anonimnog pamfletistu Envera Hodžu službenici ambasade otkrili po lošem stilu ili po padežnim greškama, to se, naravno, ne može naći u njegovoj biografiji. Ali se može naći podatak da je jedno vreme radio kao trafikant, kako su se u to vreme zvali prodavci duvana. Tačno, pa čak i simpatično. Ali ne baš dovoljno precizno. On jeste prodavao cigarete, samo ne one "monopolske" već švercovane.

U HODŽINOJ oficijelnoj biografiji postoji poveća "crna rupa" koju biografi nisu uspeli da popune tokom četiri decenije. Ona obuhvata period od 1936. do 1942. godine. Gde je bio i šta je radio za tih šest godina budući Titov štićenik i, posle razlaza Beograda Moskve i Beograda, Staljinov miljenik, Bog sveti znati. Možda je Hodža i proglasio svoju zemlju za prvu ateističku državu na svetu, da ga Gospod ne bi ocinkario.

Sirijski diktator Hafez el Asad, koji je umro pre pet godina, u sedmoj deceniji, za 29 godina svoje vladavine nije mogao da se odluči kada je rođen: 1928. ili 1930. godine, pa se oba ova podatka nalaze u njegovim biografijama, koje se mogu smatrati oficijelnim. Malo je poznato da je Hafez promenio svoje izvorno i pomalo nezgodno prezime Al Vahš ("divlja marva") u mnogo agresivnije Asad, koje na arapskom znači "lav", kako bi svojim potencijalnim političkim protivnicima stavio do znanja da se sa njim ne treba šaliti. A da sa njim nije bilo šale, u to su mogli da se uvere njegovi protivnici čim je došao na vlast. Prva njegova mera je bila osnivanje specijalne službe koja bi se bavila opozicijom. Podrazumeva se nimalo nežno.

U Hamu, gde je 1982. godine došlo do ustanka, koji su digli pripadnici Muslimanske braće, vojska, pod komandom Asadovog brata Rifata, ubila je desetak hiljada ustanika. Praktično, uništila je čitav grad.

SVRGNUTI DIKTATORI
PRE nego što im je smrt zakucala na vrata, sa vlasti su uklonjeni diktatori Alfredo Stresner (Paragvaj), Žan Bedel Bokasa (Centralnoafrička Republika), Idi Amin (Uganda), Ahmed Sukarno (Indonezija), Sadam Husein (Irak), car Haile Selasije i Marijam Mengistu (Etiopija), Ferdinad Markos (Filipini), Pol Pot (Kampučija), Rafael Leonidas Truhiljo (Dominikanska Republika), žah Reza Pahlavi (Iran), Čarls Tejlor (Liberija), Žan Klod Divalije (Haiti).
(Nastaviće se)