Zločin kao preporuka

Piše: Žika SREĆKOVIĆ
VEOMA mutnu biografiju, s mnogo "rupa", ostavio je za sobom i filipinski diktator Ferdinand Markos. U ranoj mladosti, dok je još bio student, ubio je političkog protivnika svog oca. Posle temeljne istrage, sprovedene po svim policijskim propisima, utvrđeno je bilo da je on vinovnik tog zločina, pa je potom, opet po svim propisima, izveden na sud pod otužbom za ubistvo prvog stepena sa predumišljajem. Iako je zbog toga mogla da mu bude izrečena kazna doživotne robije, iako mu je nedostajalo podosta ispita do diplome pravnika, Markos je insistirao da se brani sam. Kako je on uspeo da ubedi sudiju i porotu da je uprkos ubistvu nevin i da bude oslobođen - ostala je misterija. Možda mu je kao olakšavajuća okolnost uzeto što je tog veselnika ubio s leđa!

Taj podvig, svejedno kako ga je izveo, bitno će kasnije doprineti njegovoj pravničkoj i političkoj karijeri.
Nikad nije razjašnjena u potpunosti ni Markosova delatnost za vreme Drugog svetskog rata. Pored šverca, od hrane, prodaje oružja do falsifikovanja novčanica, Markos se bavio i špijunažom. Izgleda da je istovremeno radio na tri razboja - za račun voljene mu domovine i za nekadašnje i tadašnje mrske mu okupatore, Amerikance i Japance. Kao što je ubedio Amerikance da nije radio za Japance, tako bi s istom lakoćom, u to uopšte ne treba sumnjati, ubedio i ove druge, da su oni kojim slučajem dobili Drugi svetski rat, kako nije "poslovao" sa Amerikancima.

Iz tog galimatijasa izvukao se s četiri najviša odlikovanja. Za dva nije imao nikakvu dokumentaciju - ni ko mu ih je dodelio, ni zašto. Ne zna se čak ni koliko ih je platio. Ali, sa oreolom veštog pravnika i s četiri medalje na grudima, Markos je delovao više nego ubedljivo kao kandidat za senatora, a kasnije i za predsednika.
MARKOS je bio patološki lažov od malih nogu a preispoljna lopuža je postao strpljivim vežbanjem, potkradajući sistematski državu. Kada je kasnije, kao predsednik, konačno, uhvaćen u bezočnoj pljački državnih fondova, on je, bez ikakvog stida, lansirao bajku o navodno legalnom poreklu tog svog enormnog bogatstva. Po toj njegovoj bajci, ispalo je da je pronašao zakopano blago japanskog general-lajtnanta Tomojuki Jamasite, komandanta okupacionih snaga na Fipinima. Bajka se bazirala na neospornoj činjenici da je Jamasita postojao i da su neposredno posle završetka Drugog svetskog rata na Filipinima kolale priče o njegovom basnoslovnom blagu, koje se sastojalo od opljačkanih dragocenosti pokorenih građana i zlatnih polugi iz državnog trezora, koje je on navodno sakrio u nekoj pećini. Jamasita je uhapšen, izveden pred sud i potom obešen kao ratni zločinac 1946. godine. Prilikom suđenja, on to svoje skrovište nije otkrio iz jednostavnog razloga što ono nije ni postojalo. Neverne tome su potom pretražile sve lokacije koje se se pominjale u tim pričama i došle su do istog zaključka. Tri decenije kasnije, kad je ta priča već bila zaboravljena, nje se prisetio Markos ne bi li njome pokrio svoju pljačku.

Budući severnokorejski diktator Kim Ilsung napustio je domovinu, prešavši reku Amur, sa suprugom i saborcima (kojih je bilo jedva trinaest) u decembru 1940. godine i obreo se u Sovjetskom Savezu. Posle "aklimatizacije" (rigorozne provere u koncentarcionom logoru) 28-godišnjem Kimu pružena je prilika da završi kurs za komandira te svoje čete, a nešto kasnije i da postane pitomac Habarovske pešadijske škole, koju je pohađao do 1942. Te godine rođen mu je i sin Kim Džongir, koji je pod tim imenom upisan u tamošnju matičnu knjigu, uz rusko ime Jura.

Kada su Sovjeti formirali partizansku mandžursku brigadu pridodat im je i mladi, sada već kapetan, Kim Ilsung. Nepoznatog Kima u Severnoj Koreji promovisao je u lidera (mada bi preciznije bilo reći: naturio) ruski general Čestjakov na jednom igralištu u Pjongjangu i od tada je Kim krenuo u nezadrživo osvajanje vlasti - sve dok nije dogurao do božanstva. Tako kažu fakta, pribeležena u sovjetskim zvaničnim knjigama.
Ali, ta fakta su važila, a uvažavao ih je i sam Kim Ilsung, sve dok je to bilo politički svrsishodno.
Kad je došlo do razlaza Moskve i Pekinga, ona su postala biografska balast koje se trebalo što pre osloboditi. Propagandom odeljenju je dat nalog da izbriše Kimovu sovjetsku prošlost i da je zameni novom, koja bi više prijala uhu njegovom sada jedinom a ne kao dotle alernativnom pokrovitelju Mao Zedungu.

U Kimovoj inoviranoj biografiji sada se moglo pročitati da je vreme od 1941. do 1945. proveo u tajnoj partizanskoj bazi (obratite pažnju) uz kinesku grancu i da je tamo, u toj bazi, rođen i njegov sin Kim Džongir. Time su postignuta dva značajna propagandna efekta: da je Kim sve vreme rata štitio skoro milijardu Kineza od upada japanskih zlotvora i da je njegov sin i naslednik autentični nacionalni vođa, rođen u teškim okolnostima, ali u svojoj domovini, a ne u tamo nekom inostranstvu, pa još sovjetskom. Da bi ovaj falisfikat delovao što uverljivije, propagandni tim, zadužen za šminkanje, prekrajnje i obogaćivanje biografije velikog vođe i njegove uže porodice, postarao se da se preko noći na toj lokaciji izgradi ta izmišljena tajna baza i da se pretvori u patriotsko svetilište, uz organizovano hodočašće.

STRELJANI DIKTATORI
PRED streljački stroj izvedeni su italijanski diktator Benito Musolini (1945) i dvojica Rumuna - Jon Antonesku (1946) i Nikolae Čaušesku (1989).
Posle završetka Drugog svetskog rata streljano je i nekoliko kvislinga, ali oni nisu bili diktatori u klasičnom smislu te reči, već obični pioni u rukama Trećeg rajha.
(Nastaviće se)