Analfabeta na vlasti

Piše: Žika SREĆKOVIĆ
ONO što na prvi pogled zaprepašćuje, to je veoma nizak obrazovni nivo tih gospodara života i smrti.
Pre nego što je postao diktator Ugande, Idi Amin nije stigao da se školuje ni u jednoj školi. U vojsci je naučio da čita i piše, ali nije odmakao dalje od analfabete. Kad je najzad s teškom mukom naučio da se potpiše, nijedan formular nije mu bio dovoljno velik da bi na njemu smestio škrabotinu od svog inače kratkog imena i prezimena. Ostajući dosledan svojoj neukosti, taj čovek (iako je to prejaka reč za njega) nije stigao da do kraja života pročita nijednu knjigu. Zamaralo ga je čitanje čak i turističkog prospekta.
Znatno pismeniji, ali po civilizacijskim parametrima, ipak nedovoljno, bili su šegrti i susedi, šloser i obućar, Tito i Čaušesku. Ni oni nisu bili mnogo načitaniji od Amina, ali se bar nisu hvalili time kao taj afrički klovn i njihov prijatelj. I imali su, uz to, respektabilan alibi: u mladosti nisu mogli da čitaju jer su ih ugnjetavali nenarodni režimi, a kasnije su umesto da gube vreme čitajući tuđe knjige pisali svoje. Ta njihova dela - uvijana u najluksuznije poveze, koji su ujedno predstavljali i njihovu najveću vrednost - sastojala su se uglavnom od referata, koje su im pisali drugi. Nažalost, osnovne misli su bile njihove. Čaušesku je insistirao da se njegova dela koriče u plavu kožu kako bi se razlikovala od Marksovih, upakovanih u crvenu. Tako Rumuni nikad nisu mogli da pogreše u izboru kojem od dvojice autora dati prednost u ignorisanju.
I TITO i Čaušesku su te svoje ometenosti u intelektualom razvoju kasnije eliminisali zvučnim titulama poput doktora nauka ili akademika, što počasnih što naprasnih. Uostalom, ako je analfabeta Idi Amin mogao da bude proglašen za doktora pravnih nauka, manja je sramota što su akademske i druge titule stekli ovi, u poređenju s njim, visoki intelektualci.
Tito je završio univerzitet u Lepoglavi, pomno proučavajući Lenjinov bedeker o tome kako se prečicom dolazi do vlasti. Lenjin je sa svoje strane uputstva o tome pronašao u Marksovim delima, iako mu je Bakunjin bio i geografski i jezički i mentalno bliži.
Nikolae Čaušesku je takođe bio u zatvoru, ali, za razliku od Tita, nije iskoristio priliku da u njemu nešto nauči. Zadovoljavao se besplatnim smeštajem i ishranom. Kasnije, posle rata, taj svoj lakomisleni propust nadoknadio je u Moskvi, gde se obreo na specijalizaciji, izučavajući posebno onaj deo marskizma koji se odnosio na prisluškivanje. Iskustva koje je tamo stekao, uz dopunska uputstva koje mu je dao Hruščov, koristiće mu po povratku u domovinu ne samo u prisluškivanju političkih protivnika i prijatelja, nego i svoje ćerke dok vrišti doživaljavajući orgazam, jer je njegovoj supruzi Eleni, samo filmski zapis bio nedovoljan da bi imala kompletno zadovoljstvo posmatrajući je u acijama sa nepoznatim muškarcima.

NAJVEĆI skriboman među diktatorima bio je, van svake sumnje, Vladimir Iljič Lenjin. Njegovu pisanu zaostavštinu jedva su priređivači uspeli da smeste krajem pedesetih godina u 36 tomova. I to samo delimično. Ali, on je, za razliku od drugih diktatora, sam pisao svoje referate i teorijske rasprave. Druga je stvar koliko je sve to bilo vredno.
Kao pisac ogledao se sa svojim sabranim referatima i Lenjinov proteže i naslednik Josip Džugašvili. Jedan od onih retkih koji je imao živaca da zaviri u ta Staljinova "sabrana dela", kobajagi teorijske prirode, nastala između 1907. i 1917. godine, bio je njegov biograf Isak Dojčer. On tvrdi da je u njima teško naći "bilo kakav znak ili dokaz neke upadljive inteligencije". Lenjinu to nije ni namanje smetalo da ga kooptira u najviši partijski organ i potom preporuči za generalnog sekretara.
Među pisce upisao se i Adolf Hitler. Svoje jedino delo, "Majn kamf", koji nije ništa drugo do projekcija njegovih potonjih zločina, napisao je ili, preciznije rečeno, izdiktirao svojim pajtašima Emilu Moriku i Rudolfu Hesu dok se izležavao u zatvoru u Langsdorfu, u koji je dospeo posle neuspelog puča, u kojem se poneo krajnje kukavički. Završna redaktura bila je njegova. Oni retki Nemci koji su pročitali tu knjigu tvrdili su da je treba prevesti sa Hitlerovog maternjeg nemačkog na uobičajeni nemački jezik da bi bila razumljiva.
Ni Hitler ni Staljin nisu uspeli da steknu potpuno srednje obrazovanje. Staljin je najuren iz semeništa (zamislite ga s kandilom i mantijom!) uz obrazloženje da nije pristupio završnim ispitima "zbog nepoznatih razloga". On će kasnije tvrditi da je bio izbačen iz škole "zbog propagiranja marksizma". Ali, to je tek najbezazlenija laž koju je lansirao tokom naknadnih "peglanja" svoje biografije.
STALJINOV materenji jezik bio je gruzijski. Majka mu nije znala ruski, a njegov otac je znao tek koju rusku reč. Josip je ruski savladao u školi, ali on mu je ostao strani jezik do kraja života.
Hitler je, takođe, napusti srednju školu, 1905. godine, bez položenog završenog ispita. Iz svih predmeta jedva je uspevao da stekne ocenu "dovoljan". Što se nemačkog ticalo, vazda je bio "nedovoljan", bilo da se radilo o pismenom ili usmenom.
U poređenju s Hitlerom, Staljin je, čini se, ipak bio bolji đak.
U tim pubertetskim godinama i jedan i drugi su ispoljavali umetničke težnje, Staljin kao pesnik, Hitler kao slikar. Kao što Staljin nije postao poeta tako ni Hitler nije uspeo da ostvari svoj slikarski san. U dva navrata je pokušavao da se upiše na umetničku akademiju u Beču i oba puta je odbijen na prijemnom zato što nije pokazao "zadovoljavajuće rezultate".
I Staljin i Hitler su ušli u svet politike sa nepotpunim srednjim obrazovanjem, bez ostvarenih mladalačkih snova i bez ikakvog zanimanja. Ali, to nisu bile i jedine sličnosti između dvojice potonjih okrutnih diktatora.
(Nastaviće se)