Gadafijevo epohalno otkriće

Piše: Žika SREĆKOVIĆ


KINESKI lider Mao Cedung nije pisao knjige, ali nije imao ništa protiv da se njegove velike misli publikuju i javno citiraju. Mnoge od njih nisu bile ni duhovite i dubokomislene poput parodije: kako god se okreneš, - leđa su ti pozadi, ali su, svejedno, štampane u milionskim tiražima. Te Maove misli, malo prerađene, objavio je kasnije kao svoje, kapmučijski diktator Pol Pot.
Libijski diktator pukovnik Moamer el Gadafi smatrao je da je postao intelektulac onog trenutka kada se upisao na sudije istorije, ali je već posle nekoliko dana došao do zaključka da nema ni potrebe da ih završava jer bi rezultat bio u najgorem slučaju isti. Međutim, nije mu bilo dovoljno to što je postao intelektualac nego je poželeo da zadivi svet i kao filozof. Uz krajnje intelektualne napore napisao je "Zelenu knjigu", koju je nazvao filozofijom revolucije, a sebe je proglasio za najvećeg živog filozofa na svetu pre nego što je i objavljena. Da bi to svoje mišljenje o sebi verifikovao organizovao je krajem oktobra 1980. petodnevni simpozijum, na koji je pozvao preko 200 naučnika iz dvadeset zemalja, platio im dnevnice, prevoz, hotelski smeštaj i honorare, a oni su zauzvrat veličali njegovu glavnu filozofsku tezu da je Bog (Alah) stvorio svet, ali da njegove greške mora da ispravlja on, Gadafi.
Tako je za relativno malu sumu novca stekao potvrdu da je ono što je i mislio da jeste - veliki filozof, a da su pozvani "naučnici" (uglavnom profesori društvenih nauka) ono što je i on mislio da jesu - podmitljivi. U svojoj "Trećoj univezalnoj teoriji", u poglavlju "Socijalne osnove", Gadafi mudro zaključuje, kao što i priliči jednom filozofu:
"ŽENA je ženskog pola, a muškarac muškog. Prema ginekologu, žena dobija menstruaciju, odnosno pati od slabosti svakog meseca, dok mušakarac ne dobija menstruaciju. "
Baveći se i dalje ovim medicinskim fenomenom umesto da se medicina bavi njime, Gadafi umno zaključuje:
- Muškarac ne može da zatrudni, pa je prirodno da se i ne porađa. Zato i nije podložan toj slabosti kao što je slučaj sa ženom jer je ona ženskog pola. . .
I tako dalje, ali i još blesavije od toga.

Od opšteg obrazivanja digli su ruke odmah posle završene osnovne škole Rafelo Truhiljo (Dominikanska Republika), Žan-Bedel Bokasa (Centalnoafrička Republika), Samjuel Doe (Liberija), Etjen Ejadema (Togo) i Anastasio Somosa (Nikaragva). Neki su postali profesionalni vojnici, drugi su posvetili hazardnim i drugim igrama.
Etiopski car Haile Selasije nije zavšio čak ni osnovnu školu. On je naučio da čita i piše uz pomoć francuskih misionara.
Nešto dalje od srednje škole odmakli su svrgnuti irački diktator Sadam Husein (za koga se zna da je studirao prava dok je boravio u Egiptu, posle bekstva iz zemlje zbog učešća u puču, ali se ne zna da li ih je i završio), priučeni učitelj fancuskog jezika i nesvršeni student, albanski diktator Enver Hodža, i kineski lider Mao Cedung, koji je počeo da studira u osamnaestoj godini, ali se nigde na navodi šta. Dotle stečeno obrazovanje preporučilo je Maoa kasnije za "pomoćnika bibliotekara" na Univerzitetu u Pekingu. Bez obzira na to koliko to zvanje zvuči simpatično, ono je moglo da znači samo jedno - da je Mao u toj biblioteci donosio i vraćao knjige u podrum, što možda i zahteva određen intelektualni napor, ali se ipak smatra fizičkim radom.
PO skraćenom planu i programu, s nogu, do diplome inženjera stigli su preko fabričkih hala aktuelni diktatori Kazahstana Nursultan Nazarbajev i Turkmestana Saparmurat Nijazov. Diplome inženjera stekli su još Ahmet Sukarno (Indonezija) i Pol Pot (Kapmučija).
Među diktatorima sa univerzitetskim diplomama najviše je pravnika: Vladimir Iljič Lenjin, Fidel Kastro i Ferdinad Markos.
Pre nego što su došli na vlast generalske činove stekli su Augusto Pinoče (Čile), Hafez el Asad (Sirija), Tan Šve (Burma), Suharo (Indonezija), Alfredo Steresner (Paragvaj) i Francisko Franko (Španija). Od generala, generalno uzev, ne može ni da se očekuje neko šire obrazovanje, pa im se u tom pogledu može malošta prigovoriti. Međutim, mnogi od njih nisu bili neki asovi ni u tom svom usko specijalizovanom poslu. Francisko Franko je bio najmađi španski general tridesetih godina prošlog veka i malo je ko u svetu uspeo da u mirnodopskim uslovima stigne do najvišeg čina u vojsci u 34. godini, kao što je to njemu pošlo za rukom. Ali, taj podvig bitno kvari podatak da je on od 312 kadeta po uspehu bio tek 256. Da ne govorimo o Marjamu Mengistu koji je dva puta padao na ispitu za čin majora. Da bi postao viši nosio je cipele s visokim potpeticama, a da bi se domogao višeg čina morao je ubije ne samo cara, Haila Selasija, nego i pola Revolucionarnog saveta.
U intelektualce bi mogli da se ubroje doktor Fransoa Divalije (Haiti) i novinar Benito Musolini (Italija), mada ni jedan to nije zaslužio svojim delima.
Najviši domet na stručnom planu ostvario je portugalski diktator i univerzitetski profesor Antonio Salazar, kao predavač i kao ekonomski čarobnjak. Šteta što je dopustio sebi da bude deo jednog ovakvog društva.



PRESUDIO SEBI

U NOVIJOJ istoriji samo je jedan diktator izvršio samoubistvo - nacistički lider Adolf Hitler. Učinio je to 1945. godine, kada su i njemu i njegovom Trećem rajhu časovi već bili odbrojani.
Pre njega, daleke 68. godine, ubio se rimski imperator Neron. On je mogao da bira, kao i Hitler, da li da se preda svojim protivnicima ili da sam presudi sebi. Odabrao je drugo rešenje kao manje bolno.


(Nastaviće se)