Koba kao zavodnik

Piše: Žika SREĆKOVIĆ
TEK s trećom suprugom (Farah Diba) šah je ostvario svoj san i ispunio očekivanja dvorjana. Rodila mu je toliko očekivanog prestolonaslednika i dve ćerke, pride.
Farah Diba, sportski tip (u mladosti je igrala rukomet za pariski «Rasing»), a uz to i fakultetski obrazovana, nije imala predrasude kao Soraja i dozvolila je suprugu da ostvari ono što mu je Kuran dopuštao, a Soraja uskratila. Džilda Azad rodila mu je rezervnog prestolonaslednika, a njen status u krevetu i na dvoru bio je regulisan posebnim aktom, donetim 6. septembra 1973.
Dok se šah bavio proizvodnjom naslednika, stvari su u zemlji krenule takvim tokom da je 1979. godine morao da se pomiri s tim da njegova dečica neće imati šta da naslede - sem blagovremeno sklonjenog novca.
Kad se sve sabare i oduzme, Staljin i nije bio tako veliki razvratnik, kao što se svojevremeno pričalo. Žene u njegovom, kao i u Hitlerovom slučaju, nisu zauzimale visoko mesto na listi prioriteta, ako su se na njoj uopšte i nalazile. U tom pogledu mogao bi da se svrsta, kao i Hitler, u «emoconalne invalide».
Staljin se često žalio svojim saradnicima da ga žene «ne ostavljaju na miru» i da se vrte oko njega «kao roj pčela», i to samo zato da bi otišle s njim u krevet. Ako je to tačno (a da žene više vole moćnike nego šmokljane, u to ne treba sumnjati), onda je donekle bio i razumljiv Staljinov strah od žena, pogotovo ako se uzme u obzir koliki je bio veliki Sovjetski Savez u to vreme. A on, "siromah", sam. Ako kao diktator nije dozvoljavao da mu se Prezidijum meša u vlast, zašto bi članove najužeg rukovodstva puštao u krevet? Čak i kao ispomoć.
O STALJINOVOM životu se veoma malo znalo dok je bio živ, a veoma je malo toga na tom planu otkriveno i posle njegove smrti, kada se zbog «pačanja» u njegove «privatne stvari» nije gubila glava.
Prvi put, oženio se 1904. godine Jekaterinom Svanidze, sestrom svog druga, s kojim je pohađao semenište u Tbilisiju. Ona je umrla od tuberkuloze tri godine kasnije, a sina Jakova, kojeg mu je ostavila, preuzeli su njeni roditelji. Dečak je rastao na Kavkazu, daleko od civilizacije, a naročito od oca.
Drugi put je stupio u brak 1918. (po nekim izvorima godinu dana kasnije), s ćerkom svojih bliskih prijatelja, intimnih i političkih, Nadeždom Alilujevom. Zahvaljujući paketima s knjigama, odećom i hranom koje su mu slali Alijujevi, Staljin, u to vreme poznat po konspirativnom partijskom imenu Koba, proveo je relativno lagodno, u odnosu na druge, godine progonstva. Po povratku, oženio se, iz puke zahvalnosti, Nadeždom.
Kasnije je sovjetska propaganda pokušala da taj prizemni razlog eliminiše, svejedno da li je on bio tačan ili izmišljen, jednim herojskim dodatkom. Po njemu, sredinom 1903. godine, Nadežda Sergejevna Alilujeva "strmeknula" se u duboku vodu i malo je nedostajalo da se udavi, ali se u kritičnom času odnekud pojavio neustrašivi Josif, koji je bez razmišljanja skočio, i rizikujući svoj mladi revolucionarni život, spasao je sigurne smrti.
Od svega se kao pouzdan podatak može jedino prihvatiti okolnost da je u trenutku ženidbe mladoženja Josif bio dvadeset godina stariji od mlade.
Nadežda je radila u Lenjinovom sekratarijatu. Za vreme partijskih čistki 1921. godine, bila je izbačena iz partije. Kasnije je vraćena. Prema sećanjima savremenika, bila je je to žena dobre duše i blage naravi, ali psihički ne baš mnogo uravnotežena osoba.
(Nastaviće se)