Bahanalije sina Čaušesku

Piše: Žika Srećković
- UČINI mi to! Učini mi to! - cvilela je pred suprugom i šefom tajne službe.
Nikolae nije bio srca kamenoga.
- U redu - rekao je. - Neka, za sada, ode u Tunis. Da supruga ne bi pomislila da je on postao, daleko bilo, neki mekušac, brzo je dodao: "Sve u svoje vreme, Elena. Uostalom i u Tunisu može neko da ga pretuče namrtvo ili da bude zgažen."

Elenu je to malo umirilio, ali ne i zadovoljilo. Šta se potom zbilo, može se zaključiti na osnovu Eleninog sačuvanog dnevnika: "Zoinog Mađara otpremili smo na Bliski istok, u jednu od naših ambasada... Tamo će se naši prijatelji potruditi da ga zaborave u pustinji. Tražila sam da mi pošalju fotografiju na kojoj tog pokvarenog lakrdijaša pokrivaju muve."

Nikolae Čaušesku imao je očigledno veće poverenje u svoje bliskoistočne prijatelje i tajnu službu nego u gvinejske insekte.
Pošto je dobila uverevanja da je ljubavik njene ćerke lividiran, Elena se ustremila na Zoe. Zapisala je: "Bila sam kod Zoe, da je kaznim. Ona se ničega ne seća. Ona odviše pije. To nije razlog."

ELENU nije, međutim, uopšte brinulo što što joj se ćerka danima nije treznila. Ali ju je veoma zabrinulo sazanje da namerava da prekine sa opijanjem. Zapisala je: "Ako prestane da pije, neću moći da je nadgledam tako lako i ona će mi praviti nevolje."

Svom najmlađem čedu, Niku, Elena i Nikolae želeli su sve najbolje još od malih nogu, ali nikako nisu mogli da se dogovore šta će mu biti stratna pozicija kad poraste. Tata ga je video u ulozi ministra spoljnih poslova, a mama odmah kao predsednika Rumunije, Nikolaevog naslednika.
Nik je počeo veoma rano da se ističe. Već u četrnaestoj godini silovao je školsku drugaricu. Pošto su mu roditelji najpre objasnili da to nije lepo, kupili su mu potom, za kaznu, sportski automobil. U šesnaestoj godini Nik je bio alkoholičar, kao i njegova sestra. Od tada, pa nadalje, činilo se da uopšte nije bio sposoban da opšti sa ženama kao ostali muški svet. Silovao ih je čak i onda kada se nisu opirale, uverene da je to u interesu domovine i izgradnje socijalizma.
Ovaj mali nitkov je uživao da vija pešake po ulicama, u nameri da ih pregazi. Vremenom ti njegovi "nestašluci" prestali su da budu ovako "bezazleni". Jednu iz serije tih ozbiljnijih nestašluka opisala je i mama Elena u svom dnevniku: "Kad popije neku, ne ume da odmeri svoju snagu. Gađao je kelnera pepeljarom u glavu. Kelner je umro. Niko ništa nije video. To je kafana na periferiji grada, rezervisana samo za oficire, koji ovde navraćaju samo za vreme vikenda. General nam je dao ideju, koju je dobio čitajući francusku štampu. Inscenirali smo samoubistvo, bacivši telo u jednu duboku baru."

DA bi skrenuo pažnju na sebe, Nik se često pijan peo na sto i sa "tribine" obasipao prisutne uvredama. Jednom prilikom je nadmašio i samog sebe. Umesto da sa stola održi svoj uobičajeni "govor", počeo je da urinira po hrani. Dogodilo se to na jednoj zabavi zatvorenog tipa, na kojoj su bili prisutni i neki Čaušeskuovi najbliži saradnici. Kada su mu sutradan prepričali ovaj "nestašluk", tata Nikolae se smejao duhovitosti svog sina do suza.

Nikolae Čaušesku je savršeno dobro znao kakav je satrap njegova žena. Sva njena zlodela je odobravao, pomagao joj je u realizaciji, a na neka je i podsticao. On je bio prezdovoljan njome, ali ne i ona njime: "Divim se drugovima koji upravljaju Kinom. Oni su ispostavili račun porodicima buntovnika za metke kojima su ubijani. Zašto ne bismo i mi ispostavljali račun kontrarevolucionarima za benzin, kada ih pregazimo?"
Elena Čaušesku, "polarna zvezda marskizma", "majka Karpata" i "beskrajni Dunav" mrzela je ljude bez obzira na društveni položaj, nacionalnost i veroispovest.
(NASTAVIĆE SE)