Tuđmanova istina

Piše: Đuro ZAGORAC
POSLE trijumfa demokratije u ovoj republici, bile su pokrenute inicijative da se stranački lideri okupe u logoru, da bi se poklonili žrtvama, odnosno, pokušali da izmire pobednike i pobeđene. Priželjkivanja da se ljudsko zlodelo, počinjeno pre više decenija, dostojastveno prepusti istoriji, očito nisu bila realna.
Prvi čovek hrvatske demokratske zajednice i prvi predsednik Hrvatske dr Franjo Tuđman, nije bio spreman na takav čin. On je, još pre pobede, objavio (svoje) istraživačko delo, u kojem je, uz ostalo, utvrdio da su na jasenovačkom stradalištu kosti izmešane, da su pobednici - komunisti, tu dovodili i ubijali poražene - ustaše.
Od svih onih kod kojih sam proveravao, čuo sam da, posle rata, logor sigurno “nije radio”, odnosno, da u njega nije doveden niko od zarobljenih i kažnjenih, pa, prema tome, ni ustaše. U tom pogledu među najglasnije spada i dugogodišnji istrazivač ove teme, beogradski akademik dr Milan Bulajić, koji je pozvao Tuđmana na javni, televizijski dvoboj. Na poziv (argumentima), predsednik Hrvatske se nije odazvao.
KO je, zaista, ostavio kosti u Jasenovcu?
Ovaj logor, kao i svi oni logori s kojima se on može upoređivati, služio je za sistematsko “kolekcionisanje” Srba, Jevreja, Roma, ali i Hrvata koji su odbili vernost i poslušnost NDH, tačnije, hrvatskih komunista. Međutim, Jasenovac je bio i ostao sporan, još od (svog) prvog dana. Nažalost, sporan i među pobednicima i među poraženima. Broj žrtava ostao je, izgleda, dugotrajno sporan ne više sam po sebi, već kao istorijski kamen-međaš u odnosima Srba i Hrvata.
Seme slutnje i još gore smutnje, izgleda, posejano je još tokom rata. Najpre, oni, čiji su najbliži dospeli jasenovačkih muka, tražili su akciju, žudeći za osvetom; a onda i oni, do kojih su dopirali glasovi očevidaca. Oni su se osećali moralno obaveznim da nešto preduzimaju. Mnogi ugledni pojedinci, u zemlji i svetu, bez obzira na nacionalnu pripadnost, politička i ideološka uverenja, nisu sedeli skrštenih ruku na vesti koje su stizale iz Jasenovca i cele teritorije NDH.
Prvi koji se oglasio u javnosti tvrdnjom da jasenovačke rane nisu zabolele ni vodeće ličnosti Vrhovnog štaba NOR-a, bio je lički prvoborac Gojko Polovina. Njega je to koštalo političke karijere.
O TOME - da li su, zašto, bile moguće partizanske operacije ne bi li se logor uništio, razgovarao sam i s generalom Jeftom Šašićem, inače rodom iz jasenovačkog kraja. Šašić je, pri samom Vrhovnom štabu, radio kao obaveštajni oficir, a, inače, dve decenije je bio i šef Kontraobaveštajne službe. General Šašić mi je predočio teren na kojem se logor nalazio, i kojeg je opasavala reka Sava, sa šest manjih pritoka. Jasenovac je, istovremeno, bio opasan i vitalnim komunikacijama, od kojih je železnička pruga bila značajnija od drumskih veza. Sam logor su čuvale jake snage, ali su one za tren mogle da dobiju pojačanje iz Gradiške, oklopnu jedinicu iz Banjaluke, pa i Zagreba. Razmišljajući dugo, Šašić mi je rekao, da bi se Jasenovac mogao osvojiti vodenim putem, tako što bi se borci čamcima spustili niz Savu. On bi to mogao izvesti, jer je ovaj teren odlično poznavao. Za takvu operaciju, prema Šašićevom proračunu, trebalo bi najmanje tri hiljade boraca. Ali, i on sam je naišao na nerešiv problem: gde obezbediti toliko čamaca? Cela ideja mu se učinila teškom i pri samoj pomisli - ko bi smeo da odluči da pošalje, niz Savu, tri hiljade boraca? Da ih preda, tek tako, u ruke neizvesne sudbine? I konačno, mladi obaveštajac se našao pred zidom: šta ako bi se logoraši i oslobodili? Kako, naime, tu masu paćenika izvući “na suvo”, da se domognu bosanske strane i slobodne teritorije? Inače, najbliži iz porodice, otac generala Šašića, tragično je stradao u ovom logoru.
(Nastaviće se)