Dubler sam sebi

SLEDEĆA važna osobina Šumadinca, koju zapaža i ističe Jovan Cvijić, jeste izrazita i ne uvek sasvim objašnjiva sklonost prema tuči. Šumadinac voli da se tuče, da fizički nadjača i nadbije, mada tome ne vidi uvek naročit razlog. Biti uvek fizički spreman, jak i spretan, kadar da primi i zada udarac, kroz mnoge naraštaje postalo je načelo vežbe i kondicije. Bata nikada nije propuštao ovaj izazov. Nije trpeo dublere, i svaku tuču i vratolomiju na filmu uvek je izvodio sam. (Tako je, maltene doslovno, i slomio vrat: na snimanju filma "Sok od šljiva" bacio se naglavce na podvodnu stenu. Sunovraćujući se na čeličnom užetu sa sahat-kule, u filmu "Valter brani Sarajevo", uprkos zaštitnim rukavicama, odrao je kožu sa oba dlana i jedva ostao živ! Od ovih legendarnih podviga mogao bi se napraviti efektan serijal).

Ali niko kao Šumadinac (od Bate nema boljeg primera) ne voli pevanje i dobro raspoloženje, koje je, čini se, njegovo glavno životno obeležje. Sklonost ka teranju šege i komedije, ka šeretluku i magarčenju, potiče od njegove stalne potrebe za smehom. Kad je dobro raspoložen, nema premca u zbijanju šale i podvaljivanju. "Sve što se ne dopada", prema Cvijiću "izobliči se šalom, humorom, podsmešljivošću i podrugljivošću. Teško onom ko ima osobine što nezgodno štrče. Učiniće ga tako smešnim da će se veseo smeh horiti po Srbiji. Ništa se ne prašta, niko se ne štedi, nikome se ne gleda kroz prste. Šumadijska sredina je najoštrija, najkritičnija i najpodrugljivija u dinarskoj celini. U njoj se svi ljudi, a naročito javni radnici, propuste pod rešeto, prečiste i prekale." Ali ovde je sklon i da pretera: "U prohtevima je slobodan, čak i obesan. Iz obešenjaštva on će ukrasti najbolje jagnje pa će zovnuti na večeru i onoga čije je ono bilo."

Nije nikakvo čudo što je ova šumadijska crta veoma pogodovala komediji i komičnom. Ona je Bati dala ono večito nasmejano lice, sklonost ka dobrom raspoloženju i šeretluku, koji su poneli mnogi od njegovih filmskih likova. On danas ne krije da su mu draže i bliže njegove komičke uloge, nego herojske, a la Valter. Veruje da će u budućnosti pre svega ostati zapamćen kao izvanredan komičar.

OD Šumadije je Bata nasledio i specifičnu sklonost ka originalnosti, koja budi retku osećajnost i duševnost. Ispod svih drugih osobina, Šumadinac gaji živu uobrazilju, sposobnost da plastično odrazi ljude, vreme i kreira svoj svet, što je rasad svakog talenta. "Kod darovitih šumadijskih mladića", zaključuje Cvijić, "opazili smo nesagledivu čežnju da sebe izraze, da saopšte drugima punoću svjih doživljaja".

Ko poznaje Batu shvatiće da ovaj mali etnopsihološki izlet ima nekog smisla: nalazi naše kultune antropologije bacaju jarko svetlo na nasleđe iz kog je ponikao, što se u priličnoj meri odrazilo na njegov karakter. Još kad se svemu doda onaj vedri lik, na kome se lako čita životno iskustvo pravog Šumadinca, sklonog da uvek igra glavnu ulogu, da vodi kolo, da hita iz posla u posao i prezire sve opasnosti, a da pri tom sačuva svoju odmerenost i prirodnost, bolje će se razumeti množina njegovih uloga: koreni mita kojeg je uspeo da stvori.

U takvoj sredini, u Koraćici podno Kosmaja, rodio se 5. juna 1933. godine junak ove naše priče i evo gde, na svojoj očevini, živi i danas. Dragoljub, njegov otac, bio je mali činovnik, prva generacija unekoliko odvojena od zemlje, ali i dalje vezana za selo, a mati Tiosava domaćica i stub kuće, kako i priliči. Rastao je uz dve sestre, Stanku i Nadu, koje su veoma uticale na njegova kasnija priključenija. Rat, koji je bio surov i prvi put u istoriji ovog kraja bratoubilački, zapamtio je Bata kao košmar. Iz njega nosi samo neke nejasne slike i epizode.

Najvažnija od njih promenila je sudbinu porodice Živojinović, a evo kako: kad mu je dodijalo da seoske četnike neprestano služi taze pečenjem, otac im ispeče crknuto jare. Sutradan, džumbus i pokor u selu; potrovali se četnici. Poručili mu da kod kuće ne omrkne. Veseli Dragoljub spakuje celu porodicu i klisne, još istog dana, u Beograd.
(Nastaviće se)