Opčinjeni filmom

ZA posleratne naraštaje "mangaša" sa Crvenog krsta, pozorište i bioskop zračili su nekom tajanstvenom, privlačnom snagom. "Imali smo mi, dugokosi `ćubani`, svoje uzore. Bili su to uglavnom `crni` idoli sa velikog ekrana. Najviše su nas privlačili filmovi u kojima su gangsteri ubijali, takoreći do istrebljenja. Uzbuđivali su nas: tamna prugasta odela, crni šeširi sa obodom podvijenim iznad čela, obračuni sa mnogo pucnjave i mnogo leševa.

Takve filmove gledali smo i po nekoliko puta. Zauzmemo čitav red u bioskopu i onda navijamo. Obožavali smo Džona Vejna, Klerka Gebla, Erola Flina, Garija Kupera. Svi ti revolveraši, kauboji, jahači, mačevaoci, mafijaši, svi su oni za nas, golobrade delije, bili idoli. Često smo ih imitirali. Gledao sam razne Cisko Kidove i snevao, i sad mi je neshvatljivo da sam se preselio na to platno."


SVET glumaca magnetski je privlačio ne samo malog Kosmajca, koji je postao vračarski "mangaš", nego i celo njegovo društvo. Nije slučajno da su mnogi iz tih "krstaških redova" stvarno postali glumci i reditelji. Još danas se priča kako je ta klapa, 1956, pred "Avalom", čestitala Bati na njegovoj prvoj, maloj filmskoj ulozi, u Novakovićevom filmu "Pesma sa Kumbare": "Bato, neviđen si u ovom filmu!"

Najbliži Batini drugovi iz tih slavnih dana bili su Kekec i Straja. Prvi je, pre svih, postao ozbiljan, karakterni glumac Ratislav Jović (prva velika uloga u tadašnjem kultnom filmu "Dečak Mita"), a drugi, diplomirani pozorišni reditelj Strahinja Rodić. Njegov brat, čuveni Nidža Rodić (još se po Krstu ispredaju legende kako je tukao čuvenog Kibuklu!) postao je i sam vredan pozorišni profesionalac. U Krstaše su se, nešto docnije, upisali i Ljuba Moljac Kocka i Dragan Nikolić.


Ali ove "mangalije" iz prvog pokolenja nisu se mnogo razlikovale od stotine sličnih, koji su se, u klompama, kešali za tramvaj "prištinac" i sa njega skidali sijalice, po tajnoj narudžbi nekog kafedžije; mažnjavali pakete sa kamiona UNRE; šegrtovali kod stolara i molera, tek da zarade sitniš za bioskop i utakmice.

Strajin otac držao je tada čuvenu sodadžijsku radnju u Zahumskoj, imao konje i kola, kojim su Bata i braća Rodić po beogradskim kafanama razvozili sifone. Jednom, pobegnu sa celim pazarom pravo na more. Kad tamo, čeka ih očev telegram: Firma se više ne zove "Jovan Rodić i sinovi" nego samo "Jovan Rodić". Stop.

SVET obešenjaštva i onoga što se u Beogradu nazivalo "džabalebarenje" vrhunio je u stalnim i pasioniranim tučama, u kojima su Rodići i Bata nosili šnjur. Još nedorasli velikim tabatorima, topili su metal sa sifona i uvek u šaci stezali ubojite "olovce", pa im je u makljanju malo ko bio ravan. Kad danas priča o tome, Bata se sav razgali; voli da se seća samo lepih "šibanja". "Tako je bilo lepo da smo srušili zid od kuće! Stvarno, ode zid! Šibali smo se sat i po. Toliko je trajalo da se pročulo po kraju, pa su ljudi dolazili da gledaju."

Drugi put, namerače se na njih skojevci zbog "fruliš pantalona" i "tarzanki". Počne dražesna "šorka" u društvenim prostorijama pored bioskopa "Union" u Beogradskoj ulici. Nije ni znao Bata da je to bio Kino-klub Beograd, iz kojeg se kasnije ispilio ceo naš autorski film. Tada još filmski amater, a kasnije doajen naše kamere Aleksandar Petković Petko pričao je kako mu je neko, u toj opštoj gužvi, lepo namestio vilicu (ni on ni Bata nikad nisu demantovali da im je ovo bio i - prvi susret).

Na tom veselom poprištu završavao se, srećom, svet mangupluka; nikada nisu prešli granicu ozbiljnijeg prestupa i sve se završavalo na efektnim očinskim opomenama. Neke od legendi sa Krsta zbilja su završile u "Sivom domu". Većina ih je, međutim, izabrala drugačiji put: danas su umetnici, novinari, ugledni poslovni ljudi i doajeni sporta.


(Nastaviće se)